Kod nas ima nasilja svuda i previše. Iako je prva asocijacija na njega, ubistvo, tuča, teške povrede nasilje je danas verbalno, mentalno i digitalno, posebno kada je u pitanju vršnjačko u školama. Razvio se čitav spektar naslja, koje se kod nas praktično „proizvodi”, poručio je Žarko Trebješanin, sinoć na tribini „Mentalno zdravlje kao ljudsko pravo” koja je održana u kragujevačkom hotelu „Industrijal”.
Profesor Trebješanin je istakao da se mi, kao društvo bavimo nasiljem tek kada se ono već desi i to neki veoma dramatičan slučaj.
– A tada je već kasno. Produktivnije i racionalnije je da se njme bavimo ozbiljno i sistematski dok ga nema u tolikoj meri, poručio je on.
Pored Trebješanina na tribini koju je organizovala Fondacija za liberalnu praktičnu politiku učestvovali su kao izlagači i prof. dr Čedomir Čupić, dr Dragan Lakićević i Pavle Grbović, lider Pokreta slobodnih građana.
Tema mentalnog zdravlja kao osnovnog ljudskog prava po Žarku Trebješaninu jeste važna i tiče se svih nas. Po njemu mentalno zdravlje je stanje dobrog i skladnog psihičkog funkcionisanja ličnosti. Njegova najprostija definicija bi bila da je „mentalno zdrava osoba ona koja je u stanju da voli i da radi”.
Trebješanin je naveo činioce koji „potkopavaju” i „ruše” mentalno zdravlje, pre svega svakodnevne frustracije, naročito ako su učestale, jer dovode do besa, mržnje i agresivnosti… ili suprotno, do totalne apatije ili depresije.
– Kod nas se „u odbranu” često navodi „da je tako i u drugim zemljama” i to je tačno, ali je bitno kako se društvo odnosi prema tom nasilju. Ako se ono praktično proizvodi, podržava onda je jasno da će ga biti sve više. Pogotovo je opasno nasilje među mladima, zato što empirijski i eksperimentalno dokazano mladi uče imitacijom i ugledanjem na uzore i oponašaju ne samo nasilje već i njegov konkretan oblik, zaključio je on.
Moderator tribine Danijel Pantić podsetio je da u našem Ustavu kao najvišem pravnom aktu o ljudskim pravima i slobodama svako ima pravo na dostojanstven život.
– Stvaranje kulture nasilja godinama je oprečno toj ustavnoj odrednici. Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti ali samo pod uslovom da to ne ometa i ugrožava prava drugih, svih ostalih građana, istako je on sa opaskom da je to već teren teorije liberalizma, ideje čije su osnovne odrednice sloboda i odgovornost (uz solidarnost).
Kroz taj „teren” vrednosti liberalizma na tribini sinoć u Kragujevcu učesnike i posetioce sproveo je i elaborirao profesor Dragan Lakićević. On je podsetio da je osnova liberalizma „položena” sredinom 17. veka u Engleskoj, kada Džon Lok kao aksiom uzima da je čovek, po prirodi slobodan i da je to njegovo prirodno pravo. Njegove ideje i stavovi prvi put su primenje u SAD gde su ušle u Deklaraciju o ljudskim pravima a potom i u američki Ustav. Takođe poredno i u naš Ustav gde su prirodne slobode svake jedinke nešto neprikosnoveno.
– Liberalizam je srušio ideološko uverenje da su građani nezreli i moraju da bespogovorno slušaju vladara apsolutistu, zaključio je on.
Na otvoreno pitanje moderatora Pantića profesoru Čupiću da li su naši građani dostigli taj stepen, sazreli ili regresirali poslednjih decenija on je još iskrenije odgovorio – na žalost nisu doseglu tu građansku zrelost.
Čedomir Čupić je podsetio da sam pojam – građanin ima četiri značenja: politički subjekt iznad svih drugih određenja: klasnih, nacionalnih i verskih, drugo da li je građanin državljanin ili podanik (u demokratskim državljanin ili podanik u autoritarnim sistemima), socijalno pripadnik određene klase (komunisti kada dolaze na vlast uzimaju građane isključivo kao pripadnike buržoazije i karikaturalno ih prikazuju) i tek na kraju, četvrto, kao čovek koji živi u gradu – urbani čovek.
– Prvo je najznačajnije. Građanin je politički subjekt, još od stare Grčke. Po njima svi ljudi trebaju i moraju da se bave politikom, a oni koji se time nisu bavili bili su nazvani idiotima. Najveća i neoprostiva podvala je što je termin idiot iz filozofije „prebačen” u psihijatriju, prosto je zavapio Čedomir Čupić na tribini u Kragujevcu.
Za antičke Grke samo slobodni ljudi mogu da odlučuju o važnim društvenim pitanjima.
– Diktatorski režimi i autoritarni poredci najviše vole njih – idote, koji su svoje sudbine i živote predali u ruke drugih. Oni nisu krivi za to već stanje u društvu koje ih je dovelo u siromaštvo, i još teži oblik – bedu. Velika je razlika između ta dva, jer siromašan čovek još uvek ima mentalno zdravlje i šansu da razmišlja a bednik ne, on je izgubio sve. Zauvek je otpisan i fizički i mentalno, istakao je on.
Sloboda u okviru ustavnih ovlašćenja, naveo je profesor Čupič ima devet univerzalnih vrednosti koje važe na svim prostorima i svim vremenima. Stari Grci su navodili pet – istina, pravda, dobro, ljubav i lepota (sloboda nije među njima jer nije pripadala robovima, žena i deci). Tokom renesanse i u novom dobu (pri)dodate su još četiri: sloboda, solidarnost, ljudsko dostojanstvo i ravnopravnost
– Ovih devet vrednosti poređajte i upitajte se u kavim ste odnosima sa njima. Ako ste u dobrim vi ste čovek. Ovo je idelana model za preispittivanje ne samo sebe već bliže ili šire okoline, zaključio je Čedomir Čupić po kome „sadržinu građanina” čine slobode, prava i družnosti (međi njima i odgovornost).
Na temu tribine sa aspekta praktične politike nadovezao se Pavle Grbović, predsednik PSG.
Po njegovom mišljenju kod nas se već godinama (u razvijenom svetu i duže, decenijama) vodi borba za zdravu životnu sredinu koja se mahom svodi na ekološke pokreti i brigu za zdrav vazduh, čistije reke, kvalitetniju hranu.
– A, u njenoj senci je borba za zdravo životno okruženje u smislu obrazaca ponašanja koji nas formiraju, okružuju i utiču na naš socijalni razvoj, naročito kod onih najranjivijih u svakom društvu – najmlađih. Danas je kod nas dominantna tema galopirajuće nasilje i ne možemo više da se pravimo da ga ne primećujemo u kolikoj meri je brutalizovano i aktuelizovano. Ni Sahara nema više peska da u njega guramo glavu od nasilja koje se Srbji dešava. Obrazac nasilja, verbalnog i fizičkog, kao legitimnog sredstva za rešavanje sukoba i neslaganja u društvu postao je apsolutno dominantan, a najuočljiviji tamo gde je najopasniji, ušao je u naše škole, brutalno iskren je bio Grbović.
On je naglasio da smo zaboravili rešenja ovih problema koja smo već imali, tri stuba: školu, domove zdravlja i centre za socijalni rad koji danas ne funkcioniše, jer smo dopustili da taj mehanizam zastari i prirodnim odlivom lekara potpuno propadne.
Sadašnji sistem je bezosećajan na nasilje. Mi smo kao društvo razvili imunitet za nasilje. Majski slučajevi u „Ribnikaru” i Mladenovcu, izazvali su spontanu, do tada neviđenu reakciju građana koji su posle ove dve tragedije izašli na ulice. Ali, vrlo brzo smo postali nosetljivi na sve druge tragedije. Nedavno je dete u Nišu preklalo drugo dete na vrlo surov način i to je bila samo vest na dnevnom nivou, preko koje se vrlo olako prešlo, opominje Grbović.
Za njega je danas i ovde opasan trend kada je u pitanju i femicid.
– Značaj tog problema ogroman je i u njegovo rešavanje i prevenciju se uključio ogroman broj ljudi, ali ga naša javnost „beleži” kao statistiku, u svoj svesti ga „obrađuje” samo: zabeležen 23, 24, 26… femicid. Kao da to nije bila osoba koja je imala svoj život, ime i prezime, socijalne kontakte…, istako je on.
Ako ne postoji politička volja da se takve situacije prevazilaze onda će nauka, struka i etika jednostavno biti kao i do sada potpuno nemoćne. On je objasnio suštinsku prirodu političke i društvene borbe u našem današnjem sistemu.
– Borba za promene kod nas ne ne svodi samo na čistu i prostu smenu vlasti, personalno na nivou upravljačkih mesta već je ona neophodna potreba da se promene modeli koji vladaju u našem društvu i oslobode njegovi zarobjeni potencijali, ne samo ekonomski već bukvalno svi, zaključio Pavle Grbović, po kome je u „sadašnjem političkom sistemu jedini kriterijum napretka podobnost, ne čak ni vrhu stranke već samo jednoj jedinom čoveku”.