Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“
Pokret slobodnih građana je, u pogledu unutrašnje organizacije, od svog osnivanja prošao kroz različite faze. One su najviše zavisile od statuta koji je u datom trenutku na snazi, kao najvišeg formalnog dokumenta koji uređuje način rada i interne odnose, stila liderstva, ali i spoljašnjih društvenih i političkih okolnosti.
Nakon Saše Jankovića, nespornog lidera oko čijeg lika se i okupio pokret, za predsednika je izabran Sergej Trifunović, koji je prepoznatljiva medijska ličnost, i koji je trebalo da napravi proboj svojim javnim nastupom, neposrednošću i originalnošću, ali bez velikih ovlašćenja u pogledu svakodnevnog upravljanja organizacijom.
Tako je tokom 2019. godine donet prilično liberalan i demokratski statut. Nijedna osoba ne može biti član najviših rukovodećih organa bez da je izabrana na skupštini većinom glasova. Predsednik PSG ima veoma limitirana diskreciona ovlašćenja. Sve ključne odluke za rad pokreta donosi Predsedništvo, kao najviši rukovodeći i operarivni organ, koji broji 12 članova – 6 regionalnih predstavnika i dodatnih 6 članova koje predlaže i bira skupština pokreta. Ne postoje opcije kooptiranja, niti vezanog glasanja. Za svakog kandidata, bez obzira o kojoj funkciji se radi, se glasa pojedinačno.
Poučeni prethodnim iskustvima nekih stranaka demokratske i proevropske orijentacije, PSG na lokalnom nivou pokušava da spreči da jedna štetna praksa uzme maha. To je situacija kada regionalni, gradski i opštinski odbori ili povereništva dobiju optimalan broj članova za obavljanje osnovnih operativnih zadataka i izbornih radnji, te postanu samodovoljni i zatvoreni za nove članove i potencijalne kandidate. Tada počinje da prevladava logika, interesa, podele plena i ekskluzivnosti. U očekivanju redovnih lokalnih izbora 2024. godine, Pokret slobodnih građana trenutno pronalazi načine da preventivno deluje na ovakve pojave, i da na tom, najnižem nivou funkcionisanja, podstakne principe otvaranja, konkurencije i unutrašnje demokratije.
Kada se radi o participaciji članstva u donošenju odluka i formulisanju politika na najvišem nivou, pokazalo se da članovi retko preduzimaju inicijativu, da retko nešto pišu i predlažu, ali imaju potrebu da budu konsultovani. Oni su često spremni da podrže nešto što možda i nije baš do kraja njihova pozicija ukoliko ostanu u manjini, ali pod uslovom da su pitani. Pokret slobodnih građana je do sada trpeo dosta kritika zbog nedostatka mehanizama direktne participacije članova, te se trenutno takođe pronalaze optimalna rešenja i za ovaj problem. U budućnosti nećemo članove stavljati pred svršen čin i nećemo im donositi gotov proizvod, čak ni kada smo sigurni da je nešto dobro i vredno podrške.
Na primer, uključivanje članova u kreiranje i razradu programskih dokumenata i javnih politika u različitim oblastima se pokazalo kao dobar put da se dođe do kvalitetnih i stručnih ljudi za koje do sada nismo znali da ih imamo među članovima, jer nisu bili aktivni i nisu našli svoje mesto na nekim nižim nivoima partijskog organizovanja. U narednom periodu je potrebno pronalaziti još sličnih mehanizama koji će povećati unutarstranačku participaciju, vertikalnu mobilnost i zdravu kompeticiju.