Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mogućnost uvođenja proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate u Srbiji: prednosti i nedostaci“
Iz perspektive participativne i deliberativne demokratije nije jasno zbog čega se, u okviru zalaganja za reformu političkog sistema, izbornom sistemu daje tolika pažnja. Pored svih kritika koje su povezane sa političkim partijama i izborima, ne vidim kako možemo da polažemo nade u jednu tako malu promenu. Personalizacija izbornog sistema jeste pozitivan korak, pomeriće se nešto, ali sve dok živimo u ovakvom sistemu u celini, ne može biti značajnih efekata.
Tačno je da na osnovu istraživanja mi znamo da bi građani želeli da imaju neku direktniju vezu sa svojim predstavnicima. Sa druge strane, dominantna većina njih ne zna ni koji izborni sistem postoji u Srbiji i nema osnovna znanja u ovoj oblasti. Nivo informisanosti o izbornom procesu je izuzetno nizak. Nisko je i poverenje u izborni proces i institucije. Na kraju, nizak je i nivo zainteresovanosti građanstva da učestvuje u svemu tome. Ovo nije samo problem Srbije, već se sve više javlja i u konsolidovanim demokratijama, ali je kod nas sve mnogo gore. Zbog svega toga, reforma izbornog sistema ne bi mogla da bude najznačajniji faktor koji bi doprineo većem učešću građana u donošenju političkih odluka.
Prethodno navedeno nije kritika samo našim građanima, jer su za opisano stanje odgovorne institucije, kao i sve što nam se dešavalo u prethodnih 30 godina. Procedure uključivanja građana u politički život su trenutno apsolutno nejasne i netransparentne. One su i neizvesne, u smislu da ne postoje garancije da će se volja građana poštovati. Ovde ne govorimo samo o izborima, nego i o institutima direktne demokratije. Bez procedura koje bi uredile kako se učestvuje i diskutuje u političkim procesima ne možemo da rešimo nijedan problem na demokratski način.
Kada se malo dublje uđe u problem personalizacije politike, odnosno želje građana da imaju osobu koja će ih direktno predstavljati, postavlja se pitanje šta bi oni zaista želeli od te osobe. Odgovor koji se učestalo dobija na to pitanje izlazi iz okvira onoga što smatramo demokratskim političkim predstavljanjem. Drugim rečima, ljudi žele konkretna imena i prezimena da bi od onih za koje su glasali mogli da očekuju usluge.
Prema istraživanjima, stranke u Srbiji nemaju demokratske unutrašnje mehanizme kojima se uređuju odnosi i funkcionisanje organizacije, pa je naivno verovati i da će takve stranke izmeniti izborni sistem suprotno interesima partijskih centrala, i da će nakon eventualne takve izmene sve odlično funkcionisati.
Osnovna teza koja pripada participativnom i deliberativnom pristupu je da bi građanima trebalo omogućiti prostore gde će se oni direktno uključiti u demokratiju i politiku. Potrebne su “škole demokratije”, kako bi kroz njih građani izgradili znanja, kapacitete i zainteresovanost. Kada se sve svodi na izbore jednom u 4 godine, građani se posle njih osećaju razočarano (jer ih oni za koje su glasali ne predstavljaju) i neefikasno. Građane u političku arenu mogu vratiti samo participativni modeli. U okviru koncepta deliberativne demokratije, u novije vreme sve više dobijaju na značaju “deliberativne forme mini javnosti”. Jedan od takvih modela koji se najčešće pominje su građanske skupštine (“Citizens’ Assemblies”) u kojima se diskutuje o različitim temama koje su važne za građane.
Prvi korak u organizovanju građanske skupštine je formiranje reprezentativnog uzorka populacije koja živi na teritoriji na koju se sama skupština i tema odnose (statistički uzorak – prema teritorijalnoj pripadnosti, rodu, godinama starosti i dr.). Uzorak se može naknadno korigovati u odnosu na specifičnost oblasti o kojoj se raspravlja, ili, na primer, usled potrebe da se nadproporcionalno zastupe neke manjinske grupe (“oversampling”). Nakon toga se građani koji su selektirani u okviru uzorka pozovu sa molbom da učestvuju. Eksperti i političari pripremaju informativni materijal, kao inicijalni povod za diskusiju. Građani se upoznaju sa materijalom, odnosno sa važnim činjenicama, reprezentativnim mišljenjima i potencijalnim opcijama. Nakon toga oni odlaze na diskusije prema utvrđenom rasporedu i modelu, i iz ovog procesa nastaju zaključci, koji mogu biti različitog stepena obaveznosti za političke aktere.
Građanske skupštine se već u značajnoj meri koriste u zemljama Evropske Unije, pre svega na regionalnom i lokalnom nivou. I sama EU navodi da će u narednom periodu institucionalizovati ovaj model direktnog učešća građana, ali još uvek nije jasno u kojim oblastima, niti da li će to biti u formi konsultacija, ili će proces rezultirati obaveznim preporukama koje će političari morati da uzmu u obzir. U Italiji, pre svega u Toskani, ali i u nekim drugim regionima, održavanje građanskih skupština je obavezno pre donošenja svih važnih odluka. Građanske skupštine ubrzano prelaze sa nivoa eksperimenta na nivo institucija.
Kao dobar primer, izdvajaju se građanske skupšine koje su nedavno održane u Bosni i Hercegovini. Proces je podstaknut od strane Specijalnog predstavnika Evropske Unije, a diskutovalo se o izmeni Ustava i izbornog sistema. Skupštine su trajale 2 dana. Formiran je reprezentativni uzorak od 57 članova podeljenih u 7 grupa, i te grupe su nakon diskusije dolazile sa svojim predlozima na plenarne sesije. U tom formatu su eksperti davali komentare na inicijalne predloge (da li je promena izvodljiva, kakve nove probleme bi izazvala i dr.). Nakon toga su se ponovo sastale grupe, i u toj fazi su sačinjene finalne preporuke, koje su vrlo interesantne i ohrabrujuće.
Posebna opcija je da političke partije interno koriste ovakav model u komunikaciji sa širim članstvom, najpre kod odlučivanja o programskim linijama. Unutarpartijska demokratija je takođe veoma važna škola demokratije, i mogućnost da se građani zaista pitaju, a ne da budu ograničeni samo na glasanje na svake 4 godine.
Ukoliko smo krenuli od toga da je građanstvo pretežno nekompetentno i nezainteresovano da učestvuje u politici, građanske skupštine su upravo institucija koja omogućava da učesnici budu kompetentni i da imaju garanciju da će njihove preferencije biti pretočene u političke odluke. Građanske skupštine ne bi rešile sve probleme, ali ne postoje reforme koje to mogu.