Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“
Najviše zaključaka o stavovima građana Srbije prema demokratiji i demokratskim institucijama možemo izvesti na osnovu seta istraživanja javnog mnjenja o učešću građana u demokratskim procesima, koje već 10 godina sprovodi Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA). Ovi nalazi se dopunjuju, i dobijaju komparativnu perspektivu, pomoću rezultata nekih međunarodnih istraživanja, kao što je Evropsko društveno istraživanje, gde učestvuje i naš Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Eurobarometar i druga. Tako možemo videti kako se stvari menjaju i gde je Srbija u odnosu na druge zemlje.
Uprkos velikom nazadovanju demokratije u poslednjoj deceniji, na veliko iznenađenje, ne menjaju se stavovi građana Srbije o demokratiji. Naše društvo, već i na osnovnim istraživačkim pitanjima, pokazuje standardnu podeljenost u pogledu podrške demokratiji ili autoritarnom obliku vladavine. Sistem se menja, ali stavovi dugoročno ostaju isti: oni se samo mogu privremeno menjati u nekim specifičnim periodima, kao što je održavanje izbora, ili neka trenutna kriza.
Međutim, osnovni problem je u tome šta građani danas shvataju kao demokratiju i autoritarni sistem. Ovo pitanje je veoma kompleksno. Većina njih, čak i oni koji navode demokratiju kao najbolji oblik vladavine, pod ovim pojmom podrazumevaju minimalni model – postoje stranke, postoje kakvi-takvi izbori, i onaj ko je pobedio vrši vlast u naredne 4 godine, do sledećih izbora. Pitanja poput onih da li su izborni uslovi ravnopravni, da li se vlast drži institucionalnih ograničenja, da li se poštuju ljudska prava, i uopšte šta se događa između te četiri godine, za njih su manje važna.
Ono što je takođe zanimljivo je da ni oni koji podržavaju autoritarizam nisu sasvim protiv demokratije. U istraživanjima najveća grupa ispitanika, oko 30 posto, podržava neki vid kombinacije demokratije i autoritarizma, odnosno „demokratiju sa čvrstom rukom”, a to je ono što imamo danas u Srbiji (aktuelni oblik vladavine u Srbiji se najčešće karakteriše kao izborni autoritarizam ili hibridni režim). Primetna je tendencija da tokom poslednjih godina ova grupa raste.
Institucije reprezentativne demokratije – izbori i parlament, takođe beleže stabilne procente (ne)poverenja. Preko 30% građana ima vrlo negativno mišljenje o izborima. Smatraju da izbori nisu slobodni i pošteni i da dolazi do masovne krađe na izborni dan. Po tom pitanju postoji jasna politička polarizacija. Glasači opozicionih stranaka nemaju poverenja u izbore, dok oni kojima su bliže partije na vlasti daju pozitivne ocene izbornom procesu.
Građani uglavnom ne razumeju izborni sistem. Naše akademsko-političke debate o poželjnim izbornim sistemima za Srbiju i analize sistema koje postoje, na primer, u Hrvatskoj i Sloveniji – ništa to ne dopire do građana. Većina učesnika u istraživanjima navodi da je u Srbiji već na snazi većinski izborni sistem.
Sa druge strane, ljudi žele da glasaju za pojedince. Ne dopada im se što trenutno glasaju za liste i što nemaju uticaja na to ko će biti njihovi predstavnici. Ipak, oni nisu dovoljno informisani i nemaju preference o tome kako bi nekakav novi izborni sistem trebalo da izgleda, i ponuđene varijante, od većinskog do proporcionalnog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate, im ništa ne znače.
Stavovi građana o parlamentu su katastrofalni, i po tome kako se kreću iz godine u godinu, i kada ih uporedimo sa situacijom u ostalim državama, čak i u okruženju. U ovom slučaju nema prevelike polarizacije među biračima vlasti i opozicije, jer kod svih preovlađuje negativan sentiment. Neki fundamentalni razlozi za to su: narodni poslanici koriste parlament za obračun sa političkim protivnicima umesto da rade u interesu građana, zastupaju interese stranaka a ne birača i svojim ponašanjem narušavaju ugled Narodne skupštine. Takođe, građani smatraju da poslanici nisu dostupni i responzivni, i da, kada bi im se obratili, ne bi dobili odgovore od njih. Značajan deo ispitanika navodi i da im smeta to što parlament nije efikasan u nadzoru vlade. Ovo nam govori da među stanovništvom postoje očekivanja da najviše zakonodavno telo ima određene uloge osim da bude protočni bojler za usvajanje inicijativa izvršne vlasti, ali da je problem u tome što izabrani predstavnici ne rade svoj posao.
Nedostatak poverenja u parlament je fundamentalni paradoks, zato što je to institucija koja je najbliža građanima, a oni prema njoj imaju najlošiji odnos. Sve druge institucije, od predsednika republike, vlade, pojedinačnih ministarstava, sudova, pa i nezavisnih agencija, za koje ljudi uglavnom ni ne znaju šta su, imaju veći ugled od Narodne skupštine.
Dodatni element je da ljudi imaju nešto bolji odnos prema lokalnim parlamentima. Skupštine gradova i opština su bliže građanima (oni često i lično poznaju neke od odbornika), i manje su polarizovane nego što je to slučaj na centralnom nivou. Mogući razlog za to je što one nisu u centru političke borbe.