Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mogućnost uvođenja proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate u Srbiji: prednosti i nedostaci“
Za političke aktere zeleno-leve orijentacije izborni sistem nije pitanje od primarnog značaja, već se akcenat stavlja na građansku participaciju. Govoriti o participaciji znači istovremeno kritikovati shvatanje učešća građana u politici isključivo kao glasanje na izborima. Participativna demokratija, kao preferirani model, u teorijskom smislu zahteva veliku reformu političkih institucija, a u praktičnom smislu podrazumeva prihvatanje da postoje predstavničke institucije, da postoje izbori, ali da bi politički sistem trebalo reformisati i dopuniti određenim participativnim mehanizmima.
U pogledu reforme izbornog sistema, pokret “Ne davimo Beograd” bi podržao uvođenje proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate. To prepoznajemo kao vrednosno najbliže rešenje. Od vrednosti koje ovakav sistem nastoji da ostvari, a koje su bliske našem pokretu, ističe se decentralizacija.
Predloženi izborni sistem omogućava i regionalnim i lokalnim političkim opcijama da imaju prisustvo u parlamentu, bez obaveze da imaju organizaciju na nacionalnom nivou. Drugim rečima, samonikli i “grasroot” pokreti nisu sprečeni da uđu u institucionalnu arenu. U tom smislu, važno je podsetiti da svi uspešniji primeri zeleno-levih političkih aktera, a pogotovo municipalističkih, na koje se “Ne davimo Beograd” ugledao, imaju mnogo zahvalnije izborne sisteme za takvo delovanje nego što to trenutno ima Srbija.
Postoji nekoliko važnih pitanja koja se otvaraju kroz diskusiju o izbornoj reformi. Prvo je pitanje predstavničke uloge narodnih poslanika. Institucionalni podsticaji sadašnjeg izbornog sistema nisu takvi da motivišu poslanike da komuniciraju sa biračima. Svako od nas predstavlja svakoga od građana, i to znači da bi svaki poslanik trebalo da komunicira sa čitavim biračkim telom. Takav broj susreta, zahteva i informacija bi svakako bio opterećujuć. Ipak, tačno je da poslanik može da izvrši selekciju i ograniči se na ono što je realno – ono čime se stručno bavi ili što mu je fizički blizu. Sistem ne podstiče komunikaciju sa građanima, ali je i ne sprečava.
Sa tim pod ruku ide i pitanje autonomije tog predstavnika. U aktuelnim okolnostima, problem sa autonomijom postoji zbog partijske discipline i dominacije, a bio je još izraženiji ranije, kada su postojale “blanko” ostavke. To je i problem manjka demokratije unutar stranke. Međutim, sa druge strane, u nekom drugačijem sistemu, postoji i mogućnost da kandidat koji je izabran na ime i prezime u svojoj izbornoj jedinici u nekom trenutku može da odluta od vrednosti oko kojih su se ljudi u nekoj partiji okupili. Ne bi trebalo bežati od toga da postoje partija ili pokret, kao organizacija koja ima nekakvu ideološku celinu, koja bi trebalo da usmerava delovanje pojedinaca. Stranka ima svoju politiku i program, i to je okvir za kandidate, koji unutar toga mogu da nalaze odgovarajući rečnik za svoje lokalne sredine. Dakle, može da bude dosta problematično svesti sve na personalizaciju i konkretne kandidate sa imenom i prezimenom, jer tako nastaju “lokalni šerifi”. Želja biračkog tela za personalizacijom jedne osobe koja ih predstavlja ipak mora povremeno da ima ograničenje u vidu vrednosti koje dolaze iz centra.
Naravno, ključno pitanje je kako se formuliše ta pozicija centra, čime se ponovo ulazi u domen unutarpartijske demokratije. Predložena reforma izbornog sistema pomaže, ali svakako ne rešava do kraja problem nedostatka demokratije unutar političkih organizacija u Srbiji. Ako su stranke od početka postavljene na jednom obrascu dominacije i hijerarhije, promena izbornog sistema će taj model uzdrmati, ali ga neće promeniti.
Kvote koje omogućavaju procentualno adekvatnu predstavljenost žena zajedničke su i postojećem izbornom sistemu i ovom koji se predlaže u okviru reforme, jer su oba proporcionalna. Međutim, ostaje pitanje koje će žene doći na te pozicije i kako će one tu ulogu iskoristiti za svoju ličnu promociju i promociju ženskih interesa. Sistem nema odgovore na ta dalja pitanja.
Čak i kada pominjemo pozitivne efekte po decentralizaciju, ostaje sukob između težnji za decentralizacijom i parohijalnosti i manjka progresivnih vrednosti u nekim sredinama.
Za zeleno-leve aktere sve kreće u samim političkim organizacijama. Zato zelene partije i pokreti stavljaju akcenat na mehanizme koji su bitni iznutra. Evropska zelena partija ima predizbore unutar same organizacije, kao vid unutarpartijske demokratije. Kao dodatak, podstiču se različite vrste građanskih inicijativa i demokratskih inovacija. Ovakvi mehanizmi generišu novu političku kulturu, i ukoliko se sve to primenjuje, postaje manje važno kakav izborni sistem postoji.
Pokret “Ne davimo Beograd” u startu, u svom statutu, predviđa pozicije za žene. Tako se podstiče stvaranje kandidatkinja i ženskih liderki. Zbog toga što tu “feminizaciju politike” sprovodimo na nivou samog pokreta, nama prilikom sastavljanja izbornih lista nije problem da ispunimo kvotu mesta koja pripadaju ženama, kao što se to javlja kod drugih učesnika na izborima. Mi smo prvi promovisali model jednake zastupljenosti žena i muškaraca na listama, što je i viši standard od onog koji je propisan zakonom. Iako smo to u praksi ispunili na izborima 2022. godine na nivou grada Beograda, na republičkom nivou to nije bilo do kraja moguće zbog koalicije u kojoj smo učestvovali.
Za kraj, kada se govori o reformi izbornog sistema, teško je zamislivo da se u našem društvu ovoj temi pristupi na ozbiljan način i na način na koji bi zeleno-levi akteri zahtevali. A to podrazumeva da se velika politička pitanja diskutuju kroz široke javne rasprave i kroz participativne mehanizme, upravo da bi se čuli stavovi građana. Nije dobro da se rešenja nameću isključivo kao ideja teoretičara i eksperata, iako oni svakako mogu i trebalo bi da daju svoja viđenja. Takođe, u okolnostima kakve postoje danas u Srbiji, prisutan je opravdan strah da bi bilo kakav proces reforme izbornog sistema mogao biti zloupotrebljen.