Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mogućnost uvođenja proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate u Srbiji: prednosti i nedostaci“
U Srbiji se od 2000. godine primenjuje proporocionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom i zatvorenim listama. Ovaj sistem ima nekoliko prednosti kada je reč o predstavljenosti nacionalnih manjina. Prvo, od izbora 2007. godine postoji prirodni prag, kojim je praktično ukinut cenzus za manjinske stranke, i time im je olakšano da osvoje mesta u parlamentu. Drugo, taj izborni prag ipak znači da određeni broj građana mora da glasa za manjinske stranke kako bi one bile predstavljene u zakonodavnom telu, što nije slučaj u državama gde je ovo pitanje rešeno kroz rezervisana mesta. Da biste dobili mandat u skupštini, vi morate da imate neku podršku birača, dok kod rezervisanih mesta, partije koje su dobile mandate često nemaju legitimitet. Dakle, u postojećem sistemu se podstiče neka veza sa biračima.
Njegova negativna strana je što on garantuje predstavljenost samo najbrojnijih manjina, pre svega Mađara, Bošnjaka i Albanaca, ali ne i ostalih. Na primer, romska manjina bi prema brojnosti trebalo da obezbedi predstavljenost, ali zbog nedostatka političke mobilisanosti, homogenosti i saradnje to već dugo nije slučaj. Sistem ne omogućava proboj malobrojnijih manjina, što jeste jedna od velikih zamerki čak i evropskih partnera. Srbija je potpisala nekoliko bilateralnih sporazuma kojima se obavezala na uključivanje hrvatske i rumunske manjine, i to je pitanje koje će morati da se reši na putu ka Evropskoj Uniji.
Još jedna slabost tiče se česte zloupotrebe izbornog praga, odnosno mera afirmativne akcije. Vrlo je lako kandidovati listu koja se samo naziva manjinska, a nema baš preterano veze sa nacionalnim manjinama, i tako na lak način dobiti jedan ili više mandata.
Na kraju, ovakav sistem ne podstiče unutargrupnu kompeticiju. Da bi određena nacionalna manjina obezbedila učešće u parlamentu, neophodno je da na izborima učestvuje samo jedna stranka koja je predstavlja. Ako se kandiduje više stranaka, vrlo lako dolazi do raspršivanja glasova i nedovoljno dobrog rezultata.
Uvođenje proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate bi se pozitivno reflektovalo na predstavljenost nacionalnih manjina. Međutim, to se ne bi dogodilo na način na koji je mi obično posmatramo, a to je isključivo kroz inkluziju i formalnu zastupljenost. U predloženom sistemu pozitivni efekti bi se pokazali u smislu kvaliteta. Za početak, kada se kroz izborna pravila obezbedi ravnomernija predstavljenost regiona i pojedinih delova zemlje, to veoma dobro utiče i na status manjinskih zajednica.
Veći broj izbornih jedinica bi doprineo da se većinske stranke više obraćaju nacionalnim manjinama, što sada nije slučaj. Od uvođenja proporcionalnog sistema sa jednom izbornom jedinicom 2000. godine imali smo samo nekolicinu primera ovakvog uključivanja manjina. Demokratska stranka je praktikovala uključivanje manjinskih stranaka na svoju izbornu listu. Zbog toga je i parlamentarni saziv od 2008. do 2012. godine imao daleko veći broj predstavnika manjih nacionalnih zajednica nego što je to danas. Nešto slično, mada već u manjem obimu, postojalo je u sazivu od 2012. do 2014. godine, da bi nakon toga prestale da se praktikuju ovakve vrste koalicija. Trenutno su nacionalne manjine predstavljene u parlamentu gotovo isključivo kroz manjinske liste. Ukratko, povećanje broja izbornih jedinica bi istovremeno nateralo velike stranke koje pretenduju na pobedu i da više uzmu u obzir stavove birača drugih nacionalnosti i da više sarađuju sa strankama koje ih predstavljaju. To bi doprinelo većem kvalitetu rada svih aktera.
Dalje, proporcionalni izborni sistem sa direktnim glasanjem za kandidate pozitivno bi uticao na jačanje pluralizma unutar manjinskih zajednica. On bi doneo kompetenciju između više stranaka koje pretenduju da predstavljaju istu nacionalnu manjinu. Tako bi se poboljšao način na koji ove stranke komuniciraju sa svojim potencijalnim biračima i polažu im račune. To bi pomoglo čak i najbrojnijim manjinama. Na primer, Mađari u Vojvodini bi mnogo lakše osvajali mandate nego što je sada slučaj, a to bi podstaklo i pojavljivanje neke druge stranke koja bi konkurisala Savezu vojvođanskih Mađara (SVM).
Mana izbornog sistema koji je ovde predložen je što on i dalje odgovara najbrojnijima. Nekoliko elemenata, kao što su uvođenje više izbornih jedinica, zadržavanje izbornog praga i zamena D’ontove formule Stenlagijevom bi smanjilo razlike i potencijalno omogućilo Slovacima, Hrvatima, Rumunima, i drugim malobrojnijim etničkim zajednicama, koje žive pre svega u Vojvodini, da dobiju neko poslaničko mesto, ali to nije nešto što je garantovano. To nije održivo rešenje, pogotovo imajući u vidu prethodno navedene međunarodne obaveze Srbije. Kada se radi o malobrojnijim manjinama, može se reći da je ipak neka vrsta rezervisanih mesta u ovom trenutku jedino što bi donelo napredak. Sa druge strane, za uvođenje ovakvog institucionalnog dizajna je potrebna ponovna promena Ustava, sa čitavom obaveznom procedurom.
Na kraju, i ukoliko bi navedene izmene bile sprovedene, i dalje bi ostao problem romske nacionalne manjine, koji će se vrlo teško rešiti kroz bilo kakav izborni sistem. Uvođenje više izbornih jedinica bi potencijalno moglo da da pozitivan doprinos, ali to zavisi i od niza drugih okolnosti.
Kada se govori o predstavljenosti žena, proporcionalni izborni sistem sa direktnim glasanjem za kandidate bi morao da ima ugrađen dodatni mehanizam za afirmaciju slabije zastupljenog pola, i to kroz kvote. Kvote su obavezne i u procesu kandidovanja i u procesu rasporedele mandata. Ukidanjem kvota bi sasvim sigurno opao procenat žena u predstavničkim telima, pre svega na lokalnom nivou.
Međutim, i tu ostaje pitanje stranačkih izbornih strategija. U kojim izbornim jedinicama će partije kandidovati žene? Kada su u pitanju jednomandatne izborne jedinice, stranke uglavnom preferiraju muškarce srednjih godina, i ređe se odlučuju da kandiduju ženu. U kontekstu Srbije, ovo ne bi bio problem u Beogradu, jer kada se analizira više prethodnih izbornih ciklusa, predstavljenost žena u glavnom gradu je uvek bila i veća od minimalne kvote. Međutim, kada se govori o ostatku zemlje, bez obzira da li govorimo o parlamentarnim ili lokalnim izborima, žene se često stavljaju na listu samo zbog obaveznih kvota, i postoji praksa da nakon izbora podnose ostavke i vraćaju mandate, kako bi oni pripali muškarcima koji su ispod na listi, a sve po prethodnom dogovoru ili pod pritiskom stranke.
Ako stranke biraju da kandiduju žene u nekim manjim izbornim jedinicama, u kojima ne očekuju veliki procenat glasova, a onda te žene, prema obaveznim kvotama u procesu raspodele mandata ipak dobiju poslaničko mesto, to može da pokrene pitanje legitimiteta. Te žene bi u datom slučaju ušle u parlament, iako su u svojoj izbornoj jedinici osvojile daleko manje glasova nego drugi kandidati (muškarci). U kontekstu političke kulture koja je dominantna u našem društvu, još više bi se postavljalo jedno pogrešno pitanje – koliko žena uopšte zaslužuje da bude u najvišem domu?
Ako stranke kandiduju žene u liberalnijim sredinama, gde biračima nije toliko važan rod kandidata, onda će se, kao krajnji rezultat, pojaviti natpredstavljenost žena iz urbanih sredina u odnosu na one iz ruralnih oblasti.
Dobro je što je, u sistemu koji je predložen, strankama svakako u interesu da imaju jake kandidate u svim sredinama, jer je svaki glas važan. Može se pretpostaviti da će stranke, u sistemu gde postoje obavezne kvote od 40%, ipak imati razlog da forsiraju jake kandidatkinje u svim izbornim okruzima gde to mogu.
Sveukupno, može se oceniti da je personalizacija izbornog sistema kroz uvođenje direktnog glasanja za kandidate pozitivan korak, o kome bi trebalo razgovarati. To bi uticalo na stvaranje direktnije veze između birača i njihovih izabranih predstavnika. Isto tako, došlo bi do ravnomernije regionalne i teritorijalne zastupljenosti u parlamentu, što je važno, jer se u svakom skupštinskom sazivu glas onih koji nemaju predstavnike iz svoje lokalne sredine slabije čuje. Dominacija poslanika iz Beograda u parlamentu utiče i na to kako građani iz drugih delova Srbije vide Narodnu skupštinu kao instituciju.
U smislu predstavljenosti ugroženih i manjinskih grupa, predloženi model bi se mogao pozdraviti, uz zadržavanje efekta proporcionalnosti, izbornog praga i kvota, kao i uz još neka pomenuta poboljšanja. Iz istih razloga, kretanje ka potpuno većinskom izbornom sistemu u ovom trenutku ne bi bio dobro rešenje za Srbiju.
Međutim, predložena promena izbornog sistema neće rešiti problem kvaliteta političkog predstavljanja u Srbiji. I nakon nje će ostati problemi partokratije, nedostatka unutarpartijske demokratije, odsustva efikasnih participativnih mehanizama, netransparentnosti i edukacije političara i birača. Oni se ne mogu rešiti institucionalnom reformom ovog tipa.