Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mogućnost uvođenja proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate u Srbiji: prednosti i nedostaci“
U delu akademske javnosti, kao i kod određenih političkih aktera, postoji preveliki optimizam i uverenje da postoji jasan determinizam između reforme izbornog sistema i rešavanja jednog skupa problema koje imamo u političkom životu. Međutim, pitanje u kojoj meri će jedan institucionalni dizajn pokazati svoje potencijalne pozitivne i negativne efekte prilikom konkretne primene u realnim okolnostima uopšte nije toliko jednostavno, i zavisi od niza faktora.
Za početak, često se navodi da bi uvođenje direktnog glasanja za kandidate u izbornim jedinicama dovelo do toga da se građani primarno opredeljuju na osnovu ponuđenih kandidata iz njihove lokalne sredine. Sa druge strane, vidimo da je čak i u zemljama sa utemeljenim većinskim izbornim sistemom, i dalje jako velika uloga partijske identifikacije, odnosno partijskih lidera i programa. To rezultati izbora u SAD i Velikoj Britaniji sasvim jasno pokazuju.
Zagovornici reforme ističu da u postojećem sistemu ne postoji veza između birača i njihovih izabranih predstavnika. Narodni poslanici prilikom istraživanja potvrđuju da im nije jasno koga predstavljaju. Ipak, nema realnog opravdanja za ovakav stav poslanika. Njih ni sada ništa, kako u važećem zakonu, tako ni u političkoj praksi, ne sprečava da komuniciraju sa građanima u svojim lokalnim sredinama i bore se za rešavanje njihovih problema. U nekim mestima u Srbiji postoje pozitivni primeri da narodni poslanici imaju jaku povezanost sa biračima iz gradova i opština iz kojih dolaze.
Takođe, zamišljeno je da se, pošto se ljudi na lokalnom nivou poznaju, oni prilikom glasanja isključivo vode stvarnim kvalitetima kandidata, kao što su stručnost, dosadašnji rad, integritet i ugled u zajednici, i da se takvom konkurencijom stane na put onome što zovemo „lokalnim šerifima“. Međutim, i ako se uvede mala izborna jedinica, ukoliko u toj sredini ne postoje slobodni mediji i civilno društvo, da posreduju između građana koji žele da utvrde odgovornost i onih koji ih predstavljaju, opet ćemo se vratiti na situaciju koja je danas.
Neretko se navode i prednosti uvođenja velikog broja izbornih jedinica u pogledu izborne geografije. Ali baš u tom segmentu se javlja i jedan od najvećih problema, a to je kako regulisati predstavljenost teritorije Kosova i Metohije. Ovaj nedostatak bi bio najviše potenciran u nekakvoj budućoj javnoj raspravi, a neuspeh u iznalaženju rešenja bi značajno oslabio privlačnost čitavog predloga.
I pored svega navedenog, predlog prelaska na proporcionalni izborni sistem sa direktnim glasanjem za kandidate, po ugledu na onaj koji postoji u Sloveniji, jeste sasvim pristojan da otvori neke nove perspektive i da pozitivne podsticaje. On nam može pomoći da popravljamo ono što su problemi. Sistem daje solidne odgovore na dva trenutna najveća problema, a to su centralizacija i uništavanje pozicije narodnih poslanika. Ništa se ne može promeniti preko noći, ali našem društvu je definitivno potreban nekakav pomak u ovoj oblasti.
Radi se samo o tome da očekivanja sa kojima se ulazi u reformu izbornog sistema moraju biti svedenija. Ne postoji ustavno ili zakonsko rešenje koje bi, na primer, sprečilo ovo što danas radi Srpska napredna stranka. Kada politički sistem i društvo u celini dođu u takve probleme, oni se ne mogu izbrisati promenom institucionalnog dizajna.
Trenutno postoje dve povoljne društvene okolnosti koje povećavaju šanse da do reforme izbornog sistema ipak dođe u sagledivoj budućnosti. Prva je što građani u svakom istraživanju artikulišu potrebu da se nešto menja u ovoj oblasti. Oni u visokom procentu govore o tome da danas ne znaju ko ih predstavlja u parlamentu, i da bi želeli da se njihov glas više čuje. Druga je što, kada sprovodimo istraživanja sa narodnim poslanicima, predstavnici gotovo svih političkih opcija u intervjuima iskazuju pozitivan stav prema reformi izbornog sistema. Može se reći da kod aktera koji se bave ovom temom već dosta dugo postoji konsenzus da bi u načelu trebalo zadržati proporcionalni sistem, ali i istovremeno krenuti ka nekoj vrsti personalizacije i direktnog glasanja za kandidate.
Najveći protivnici uvođenja takvog sistema bile bi partijske oligarhije, ali bi prethodno navedeni konsenzus u perspektivi mogao da nadjača njihov otpor. Pogotovo ukoliko se rukovodstvima stranaka objasni da se, nakon reforme, nikakve negativne posledice za njih neće manifestovati najverovatnije makar još 1-2 izborna ciklusa.