Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“
Institut za filozofiju i društvenu teoriju je u novembru 2020. godine organizovao prve dve građanske skupštine, ne samo u Srbiji, nego i u čitavom regionu. Na taj način, Institut je postao pionir na ovim prostorima u oblasti organizovanja deliberativnih formi mini javnosti, kao ključnih instrumenata deliberativne demokratije.
Prva građanska skupština organizovana je u Beogradu, na temu urbanog planiranja u gradskom centru. Debatovalo se o tome da li bi trebalo proširiti pešačku zonu, koja trenutno postoji u Knez Mihajlovoj ulici i na Trgu republike, i na širu teritoriju koja obuhvata Vasinu i okolne ulice. Druga skupština je sprovedena u Valjevu, i ticala se zagađenosti vazduha, kao akutnom i uvek aktuelnom problemu sa kojim se ovaj grad suočava.
U obe građanske skupštine je učestvovalo po 40 građana. Ni u jednom slučaju nismo imali potpuno nasumično biranje učesnika, već je formiran reprezentativan uzorak (prema uzrastu, polu i sl.). Uzete su u obzir sve grupe građanki i građana koji bi mogli biti pogođeni problemom. Druga stvar koja je razlikovala ove dve građanske skupštine od klasičnog modela je direktno uključivanje predstavnika zainteresovanih strana u sam proces. To su uglavnom bili predstavnici lokalnih pokreta i inicijativa, koji su se zalagali za međusobno suprotstavljena rešenja. Dodatno, uključeni su i drugi relevantni akteri koji bi mogli biti zainteresovani za rešavanje datih problema na jedan ili drugi način.
Građanske skupštine su organizovane u okolnostima veoma loše zdravstvene situacije usled pandemije virusa COVID-19, što je onemogućilo da sve bude realizovano fizički, pa je ceo proces sproveden online. Zahvaljujući dobro osmišljenoj podršci koju smo imali, sve je u tehničkom smislu ipak funkcionisalo savršeno.
Proces sprovođenja građanskih skupština zahteva jaku ekspertsku komponentu u smislu poznavanja, planiranja i vođenja procesa. Vrlo je važno da se eksperti ponašaju neutralno, jer se pitanja mogu postaviti na različite načine, tako da se kroz njih sugerišu odgovori. Isto tako, i materijali mogu da se pripreme na sugestivan način, tako da se ne stimuliše otvoren razgovor, već izjašnjavanje za jednu ponuđenu opciju, a da sve to bude pod okrinkom nekakve „nezavisnosti“. Eksperti moraju da planiraju proces od početka.
U našem slučaju, eksperti su na početku identifikovali različite pozicije koje se tiču jedne i druge teme. Šta konkretno zagovara, na primer, inicijativa Pešaci nisu maratonci, sa jedne strane, ili inicijativa Ulice za bicikliste, sa druge strane, kao ključne dve suprotstavljene grupe? Po ovoj temi je i gradska vlast imala svoje materijale i svoju ideju, ali ona nije bila do kraja jasna i elaborirana. Dakle, identifikovan je čitav spektar rešenja koja su se pojavljivala u javnosti, i koja su u različitim oblicima prezentovana građanima.
Kada se radi o Valjevu, identifikovana je tačna situacija u vezi sa intenzitetom zagađenja, i utvrđeni su subjekti koji bi mogli biti najveći zagađivači. Nisu postojali egzaktni podaci koliko ko od aktera doprinosi ovako lošem kvalitetu vazduha. Sve vreme se najveća debata i vodila oko toga da li su najveći zagađivači građani sa svojim individualnim kućnim ložištima, ili su to veći privredni subjekti, kao što je fabrika „Krušik“.
U startu je 40 učesnika podeljeno u po četiri grupe. Diskusije u svim grupama su vođene od strane profesionalnih moderatora, čiji je osnovni zadatak bio da obezbede da se svi glasovi podjednako čuju. Pored grupa, građani su imali i dva panela u kojima su svi zajedno učestvovali. Prvi je bio ekspertski, gde su stručnjaci davali odgovore na pitanja povezana sa temom, a drugi je bio panel sa predstavnicima donosioca odluka.
Kroz ceo proces se pokazalo da građani imaju kapacitet da se dobro informišu, i da adekvatno iznesu svoje stavove. Oni se osećaju osnaženim i motivisanim kada su uopšte pitani koje je njihovo mišljenje o temi koja je za njih važna. Nakon što su pročitali materijale, oni su u oba slučaja vodili vrlo argumentovanu diskusiju. Ovaj nalaz eliminiše argument koji se često javlja, naročito u društvima gde su građani dosta pasivni i apatični – da oni nisu sposobni da odlučuju. Građani su itekako sposobni da odlučuju kada im se pruži prostor, ali taj prostor mora da bude slobodan, da se oni osete slobodno.
U tom smislu, građani su bili slobodni i otvoreni jer je proces organizovala akademska institucija, i nije bilo političkog upliva ili pritiska za opredeljivanje za neku opciju. Građanima je značilo i to što su mogli da vode diskusiju sa ekspertima, i da dobiju odgovore na pitanja koja su ih interesovala od nekoga ko ima više znanja i informacija.
Međutim, najveći problemi su u oba slučaja nastali u panelima sa donosiocima odluka, odnosno političarima. Ovi paneli su pokazali sve slabosti korišćenja deliberativnog modela u uslovima jednog autoritarnog režima, gde ne postoji zainteresovanost za uključivanje građana u proces donošenja odluka.
Kada govorimo o Beogradu, prisutan je bio gradski arhitekta, koji apsolutno nije imao odgovor ni na jedno pitanje koje se ticalo uređenja navedenog dela grada, već je izneo jednu opštu populističku priču koju smo već mnogo puta čuli u medijima. Pričalo se o opštem radu za interes građana, bez ulaženja u to na koji način se radi, i šta se planira u budućnosti.
U Valjevu se predstavnici vlasti uopšte nisu pojavili, jer je zagađenje vazduha za njih osetljiva tema, na koju se ne usuđuju da govore bez odobrenja i konkretnih uputstava sa vrha. Isto tako, ekologija je tema koja je ostavljena po strani na nacionalnom nivou, i ne može se očekivati nikakav iskorak na lokalu. Učestvovao je samo odbornik iz opozicione odborničke grupe u lokalnom parlamentu, koji svakako može da artikuliše zahteve građana i o njima govori, ali ne može da utiče na to koje će odluke biti donete.
Upravo ovakvo ponašanje političke elite obeshrabruje građane i govori im da je njihov trud uzaludan. U aktuelnim okolnostima, njih zapravo niko i ne želi da čuje i da uzme u obzir njihova rešenja.
I pored navedenog problema, ne znači da deliberativne procese ne treba sprovoditi. Mi živimo na prostoru koga karakteriše autoritarna i nedemokratska politička kultura. To nije iznenađujuće i ne treba da nas obeshrabruje. Da bi se razvila demokratska politička kultura, potrebno je da demokratija zaživi i da, nakon pada jednog autoritarnog režima, bude tu više od nekoliko godina ili jedne decenije.
Upravo zbog ovdašnje političke kulture, neophodno je što više koriščenja ovakvih instrumenata, za početak makar u formi eksperimenata i pojedinačnih događaja, i to od strane akademske zajednice i civilnog društva. Akteri koji dolaze iz akademske sredine i civilnog sektora moraju da budu nosioci promena, da bi do njih konačno došlo i u političkoj sferi.
Takođe, svesni smo da trenutno postoji jako velika popularizacija deliberativnih metoda na evropskom i širem nivou, pa je to prilika i da se pojača politički pritisak da se deliberativni mehanizmi usvoje i implementiraju.
Veće učešće građana u donošenju političkih odluka kroz mehanizme deliberativne demokratije će pomoći da se građani osnaže i da shvate da je vođenje politike u njihovim rukama, i mimo izbora koji se održavaju jednom u četiri godine. To će dovesti do jačanja demokratske političke kulture, društvenog poverenja građana i pritiska na političke aktere promene svoj način ponašanja.
Temu omogućavanja većeg neposrednog učešća građana u politici bi trebalo da stave u fokus oni politički akteri koji su trenutno opozicija, i pretenduju da u jednom trenutku postanu demokratska vlast i vodeće političke snage. Deliberativna demokratija za njih može da bude i direktan put ka građanima.