U sredu 21. septembra, u organizaciji Fondacije za liberalnu praktičnu politiku, održan je okrugli sto pod nazivom „Mogućnosti uvođenja proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate u Srbiji: prednosti i nedostaci“. Događaj je održan u Prostoru Miljenko Dereta u Beogradu.
Na ovaj način, Fondacija je započela kampanju javnog zagovaranja za promenu postojećeg izbornog sistema, koji se smatra jednim od najgorih u Evropi. Njegovi najveći nedostaci su: neravnomerna predstavljenost gradova i opština u parlamentu, nepostojanje odgovornosti poslanika prema građanima, slabljenje predstavničke i kontrolne uloge parlamenta i jačanje centralističkih i autoritarnih tendencija u političkim strankama.
Zbog toga, Fondacija za liberalnu praktičnu politiku predlaže uvođenje elemenata personalizacije u naš izborni sistem. Građanima je potrebno omogućiti da na izborima direktno biraju poslanike koji će ih sutra predstavljati u parlamentu. Kandidati se više ne smeju kriti iza imena stranaka i lidera, već njihovo ime i prezime mora stajati na izbornom listiću. Umesto zbirnih lista, stranke (ili koalicije i grupe građana) bi trebalo da ističu konkretne kandidate u izbornim jedinicama. Na taj način, građani bi se odlučivali između kandidata iz njihove lokalne sredine, i bili bi dobro upoznati sa njihovim biografijama, kompetentnošću i rezultatima rada.
Diskusiju je otvorio docent Fakulteta političkih nauka dr Dušan Vučićević, koji već godinama u javnosti i akademskoj zajednici zagovara izbornu reformu u Srbiji,. On je predstavio ostalim učesnicima i publici osnovne karakteristike proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate, kao što su podela na izborne jedinice i jednomandatne izborne okruge, direktno glasanje za kandidate koje predlažu stranke u svakoj izbornoj jedinici, proporcionalni metod pretvaranja glasova u mandate i raspodelu mandata onim kandidatima koji ostvare najbolje rezultate.
U drugom delu izlaganja, Dušan Vučićević je, kao primer, analizirao izborni sistem Slovenije. Govoreći o njegovim pojedinim manama, Vučićević je izneo i niz ideja kako bi on mogao da bude prilagođen i primenjen na Srbiju.
Danijel Dašić iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD) istakao je da bi uvođenje ovog modela unapredilo geografsku reprezentativnost parlamenta i otvorilo prostor za suštinsku decentralizaciju: „bilo kakva izborna reforma mora da da podsticaj da ljudi koji žive van Beograda osete da imaju nekakav uticaj. Personalizacija izbornog sistema bila bi značajan korak u tom smeru.“
Problem sa geografskom reprezentativnošću vidljiv je i nakon izbora održanih u aprilu 2022. godine. Naime, u novom sazivu parlamenta, svog predstavnika neće imati 102 od 174 grada i opštine u Srbiji, dok istovremeno čak 105 poslanika (42%) dolazi iz Beograda. Sa druge strane, izborni sistem koji predlaže Fondacija za liberalnu praktičnu politiku omogućio bi ravnomernu teritorijalnu predstavljenost svim delovima države, u skladu sa brojem stanovnika. To bi bilo moguće zahvaljujući uvođenju više izbornih jedinica koje bi pokrivale pojedine teritorijalne oblasti i davale različit broj poslanika, u zavisnosti od veličine i populacije.
Programski direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID), Ivo Čolović, govorio je o uticaju potencijalne izborne reforme na obnavljanje povezanosti između birača i poslanika: „u predloženom izbornom sistemu građanin će znati da poslanik za koga glasa dolazi iz njegove izborne jedinice i da treba da zastupa njegove interese. Biće mnogo lakše da se taj građanin njemu obrati, da izvrši pritisak, i da ga kazni ukoliko učini nešto suprotno interesima njegove izborne jedinice. Ako poslanik ima direktnu vezu sa glasačem, on će biti mnogo oprezniji u odlukama koje donosi, jer mu niko ne garantuje da će se sakriti iza autoriteta nekog lidera, već će morati da svoj rad dokaže kod onoga ko je za njega glasao. To znači da on neće biti večiti poslanik i neće u parlamentu dočekati penziju, već će morati da polaže račune građanima. Kažnjavanje poslanika se događa na narednim izborima. Za razliku od toga, danas zatvorene izborne liste onemogućavaju kažnjavanje. Biraču ne znaju koga i kako da kazne.“
Ivo Čolović je naveo i da bi reforma promenila način funkcionisanja parlamenta i političkih partija, a da bi to bilo vidljivo nakon 2 ili 3 ciklusa primene. Tada bi došlo do formiranja „političke izborne elite“. Napredovanje i profilisanje ljudi u strankama više ne bi zavisilo od volje jednog čoveka na vrhu, koji po pravilu uklanja kvalitetnu konkurenciju koju doživljava kao pretnju, već od legitimiteta dobijenog od građana na izborima. Očekivani rezultati su demokratizacija i decentralizacija političkih partija i stvaranje daleko kompetentnijih kadrova za upravljanje strankom i državom.
Čolović se osvrnuo i na stavove građana prema postojećem izbornom sistemu i njegovoj reformi, a koji su dobijeni na osnovu istraživanja CESID-a: „51% građana smatra da postojeći način izbora poslanika ne omogućava da se ostvari izborna volja birača, dok 70% građana odlučuje kome će dati svoj glas isključivo posmatrajući ko su predsednici političkih partija, i uopšte ne zna ko su poslanici ili odbornici na listama. Ono što je najvažnije – 74% građana smatra da bi trebalo uvesti sistem koji bi omogućio građanima da direktno biraju narodne poslanike i odbornike koje će podržati.“
Docentkinja Fakulteta političkih nauka, dr Jelena Lončar, složila se sa tezom da bi personalizacija doprinela rešavanju najvećih problema povezanih sa aktuelnim izbornim sistemom. Navela je da bi proporcionalni sistem sa direktnim glasanjem za kandidate doprineo i boljem predstavljanju nacionalnih manjina u smislu kvaliteta, jer bi i regioni u kojima dominantno žive manjine bili adekvatno predstavljeni pomoću izbornih jedinica i izbornih okruga. „Formiranje više izbornih jedinica doprinelo bi i da se većinske stranke više obraćaju manjinama i da više sarađuju sa manjinskim strankama, što danas nije slučaj“ – navela je Lončar.
Bilo je neophodno da se na okruglom stolu rasvetli i pitanje položaja slabije zastupljenog pola, pogotovo imajući u vidu da slovenački izborni sistem, koji je predstavljen kao najbliži primer proporcionalnog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate, ne sadrži nijednu afirmativnu meru prema ženama. Jelena Lončar tim povodom smatra da su kvote koje će obezbediti zastupljenost žena u parlamentu od minimalno 40% obavezne u Srbiji. U novi sistem one se moraju ugraditi u postupak kandidovanja i postupak raspodele mandata.
Vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka, Dušan Spasojević, podržao je predlog kao jedan način ograničenog popravljanja postojećeg izbornog sistema i podsticaja akterima. Međutim, on opominje da se pozitivni efekti, o kojima su govorili prethodni učesnici u raspravi, neće ostvariti ni brzo, ni po automatizmu, a neki neće uopšte: „čak i u državama u kojima vekovima postoji većinski izborni sistem, poput SAD i Velike Britanije, veoma je jaka partijska identifikacija. Glasanje najviše zavisi od stava prema partijskim liderima i programima, i ne može se reći da lokalni kandidati u izbornim jedinicama imaju primarnu ulogu.“
Spasojević navodi i problem Kosova i Metohije, odnosno pitanje kako ovaj deo teritorije uklopiti u sistem izbornih jedinica i izbornih okruga.
Predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović istakao je da je ova organizacija prošle godine usvojila Program reforme političkih institucija, čiji je deo i predlog za prelazak na personalizovani proporcionalni izborni sistem. Grbović je objasnio da „Pokret nije kreirao i promovisao P rogram reforme političkih institucija očekujući trenutnu korist ni instant rezultate. Takođe, ne postoje iluzije da se u aktuelnom političkom kontekstu mogu postići kvalitativne promene u oblasti izbornog sistema. Odredbe programa biće primenjene kada PSG sa svojim koalicionim partnerima bude činio vlast, kako bismo omogućili da građani imaju veću moć u odnosu na nas i da nas kontrolišu.“
Pokret „Ne davimo Beograd“ je na ovom skupu predstavljala Biljana Đorđević, narodna poslanica i članica Zeleno-levog poslaničkog kluba. Prema njenom mišljenju, predloženi model jeste najoptimalniji u poređenju sa drugima koji su se poslednjih godina pojavljivali u stručnoj javnosti. On podstiče decentralizaciju i omogućava lokalnim i regionalnim inicijativama, koje nisu aktivne na teritoriji cele države, da uđu u parlament. Međutim, za zeleno-levu grupaciju, kao i svuda u svetu, reforma izbornog sistema nije primarno pitanje i nije nikakva garancija demokratizacije političkog života. Za Pokret „Ne davimo Beograd“ stvarne promene se odnose na osnaživanje mehanizama participativne demokratije, kao i na demokratizaciju samih političkih organizacija.
Krug izlaganja je zatvorila Irena Fiket, naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Ona je ponudila radikalno drugačiju perspektivu, navodeći da reforma izbornog sistema nema veliki domet u odsustvu načina za direktno uključivanje građana u procese donošenja odluka. Ona je nakon toga predstavila i pojedine mehanizme participativne i deliberativne demokratije, poput građanskih skupština.
Drugi deo okruglog stola činio je razgovor sa publikom. Kroz pitanja i odgovore pomenuti su i neki potencijalni alternativni modeli izbornih sistema, od potpuno većinskog, do proporcionalnog sa otvorenim listama. Međutim, došlo se do zajedničkog zaključka o neophodnosti izborne reforme i brojnim pozitivnim efektima koje bi ona mogla da ima na politički život i društvo u celini.
U tom smislu, izdvaja se zaključak Dušana Vučićevića: „Ne postoji mnogo institucionalnih reformi koje možete da sprovedete, a da rezultati budu vidljivi u kratkom vremenskom roku. Reforma izbornog sistema jedna je od takvih jer od dizajna izbornih pravila zavisi ukupna legitimnost sistema, stepen političke inkluzije različitih društvenih grupa i način rešavanja konflikata u jednom društvu.“
