Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“
U okviru koncepta deliberativne demokratije fokus se stavlja na „deliberativne forme mini javnosti“, kao osnovni mehanizam direktnog učešća građana u politici. Varijante upotrebe ovog mehanizma su veoma slične, razlike su uglavom samo u nazivima, a kod nas se odomaćio termin „građanske skupštine“. Pored toga, postoje još i građanski paneli, participativno budžetiranje i dr.
Deliberativne forme mini javnosti se tako nazivaju zbog toga što u osnovi sadrže proces deliberacije kao najznačajniji. Proces deliberacije se zasniva na diskusiji. Postoje tri grupe učesnika: a) građani, b) eksperti i c) političari. Pretpostavke su da građani prvo moraju da dobiju neophodne informacije o temi o kojoj se raspravlja, i da budu upoznati sa svim mišljenjima koja postoje u javnoj sferi o datoj temi. Ne postoje neutralni stručnjaci, oni su uvek opredeljeni prema nekoj strani ili nekoj hipotezi. Deliberativne forme uglavnom traju 2-3 dana (sa izuzetkom participativnog budžetiranja na lokalnom nivou u Nemačkoj, koje tradicionalno traje i do 7 dana), što znači da je građanima omogućeno da, nakon što čuju sve što je relevantno za temu, dođu na isto mesto i međusobno diskutuju, razmenjujući stavove i argumentaciju. Diskusija mora zadržati određeni nivo, da ne bi, na primer, došlo do vređanja, pa je neophodan i neki vid moderacije. Finalni deo procesa je pravljenje preporuka, gde su zajedno uključeni građani, eksperti i političari. Poslednje dve grupe obično suočavaju građane sa ograničenjima, kao što je količina budžetskih sredstava na raspolaganju. Ipak, može se reći da građani kreiraju preporuke i politike, a da je okvir dat od političara i eksperata.
Selekcija građana koji će učestvovati se zasniva na nekom uzorku populacije na koju se tema o kojoj se govori odnosi (slučajni odabir). Mini javnost je umanjena slika čitave javnosti koja bi trebalo da se pita. U literaturi se ovakvih mehanizmi često nazivaju deliberativnim i participativnim demokratskim inovacijama.
Deliberativne forme mini javnosti od drugih institucija razlikuje što se one formiraju ad hoc, za neko konkretno pitanje.
Deliberativni mehanizmi mogu imati različit stepen važnosti. Ili se organizuju kao eksperiment, sa željom da se saznaju stavovi građana na neku temu, ili zaključci imaju snagu preporuka za političare, ili čak ti zaključci mogu biti obavezni prilikom donošenja odluka i kreiranja propisa od strane organa vlasti.
Po čemu se deliberativne forme mini javnosti razlikuju od direktne i participativne demokratije? Upravo po tome što deliberacija pretpostavlja da pre donošenja odluka učesnici imaju mogućnost da se informišu i diskutuju jedni sa drugima, dok se, na primer, referendum zasniva na agregaciji preferencija koje se formiraju ranije i u egzogenim procesima (tu je veliki uticaj medija). Deliberativna demokratija insistira na endogenom formiranju preferencija, i to kroz komunikaciju i razmenu različitih mišljenja u okviru „mini javnosti“.
Ovo je posebno važno u autoritarnim društvima, gde javna sfera ne postoji. Ne postoje slobodni mediji, građani ne mogu da čuju objektivne informacije i sučeljavanje suprotnih stavova. Kada u takvim okolnostima organizujete referendum, kao rezultat dobijete samo preslikane stavove koji se dominantno mogu čuti u režimskim medijima. Referendumi se organizuju samo onda kada to odgovara vlastima, sa unapred poznatim ishodom.
Kada sagledamo pravila u organizaciji deliberativnih formi mini javnosti, možemo zaključiti da bi demokratija i trebalo ovako da funkcioniše. Deliberativna demokratija se, sa svojim inovativnim modelima, javlja kao odgovor na krizu klasične predstavničke demokratije.
Istraživanja su pokazala da kroz deliberativne forme mini javnosti ljudi razvijaju toleranciju prema drugačijim mišljenjima i stavovima. Oni ne samo da bolje razumeju druge, nego bolje razumeju i sopstvene stavove. Oni se takođe neće uvek složiti, ali će prihvatiti da je i suprotan stav legitiman. Sve to je jako važno u kontekstu svetske polarizacije građanstva, što političkim elitama odgovara jer misle da će tako lakše doći na vlast ili je zadržati. Nude se jednostavni okviri, građani se drže u zoni nedostatka informacija i binarnog razmišljanja za-protiv i mi-oni.
Mehanizmi deliberativne demokratije obnavljaju jednu političku kulturu koja se vremenom izgubila kroz sve te krize sa kojima smo bili suočeni, kao i jačanjem populizma i polarizacije. Institucije se otvaraju i uči se kultura dijaloga.
Na ovaj način se dobijaju i kompetentnije politike, jer građani najbolje znaju šta im je potrebno, pogotovo na lokalnom nivou. Ove politike se kasnije pokazuju i lakše sprovodivim i efikasnijim. Problemi efikasnih politika postoje u svim zemljama, naročito kada se one formiraju odozgo na dole, bez uvažavanja lokalnog konteksta, a deliberativne forme mini javnosti rešavaju ovaj problem.
Takođe, deliberativne forme mini javnosti u budućnosti mogu biti veoma korisne za donošenje mnogih dugoročno važnih i racionalnih političkih odluka. Na primer, vlast ni u jednoj državi nije spremna da donese nešto dramatičnije, a svakako neophodne mere u oblasti borbe protiv klimatskih promena, jer se može suočiti sa besom građana i gubitkom njihove podrške na izborima, dok su benefiti veoma daleki i neće se videti za vreme trajanja mandata. Sa druge strane, nasumično odabrani građani, koji su anonimni i samo su privremeni članovi neke građanske skupštine, mogu imati mnogo bolju i slobodniju poziciju za donošenje nepopularnih odluka za koje svi znamo da se pre ili kasnije moraju doneti.
Deliberativni modeli u Srbiji još uvek nisu institucionalizovani na nivou države, niti je u bilo kom trenutku inicijativa došla od organa vlasti. Projekti organizovanja deliberativnih formi mini javnosti sprovedeni su nekoliko puta, kao eksperimenti, od strane delova akademske zajednice i civilnog društva. Za razliku od toga, postoje krajevi sveta gde su ovakve demokratske prakse institucionalizovane. U Italiji je, na primer, u nekoliko regiona obavezno formirati deliberativne institucije pre donošenja budžeta ili odlučivanja o najvažnijim lokalnim pitanjima, i propisano je da se preporuke građana dobijene ovim putem uzmu u obzir od strane organa vlasti. I Evropska Unija je, nakon 15 godina eksperimentisanja sa građanskim skupštinama i građanskim panelima, uvela obavezu da se u određenim oblastima, kao što su pre svega klimatske promene, pre donošenja odluka na nivou zajednice, morati da implementiraju deliberativne forme mini javnosti.