„U vremenima kada je demokratija u Srbiji i na globalnom nivou u krizi već preko jedne decenije, omogućavanje građanima da razumeju procese donošenja ključnih političkih odluka i da u njima učestvuju je jedini način da se povrati izgubljeno poverenje u demokratske institucije i mehanizme“, zajednički su zaključili učesnici okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“, koji je organizovala Fondacija za liberalnu praktičnu politiku.
Vujo Ilić, istraživač organizacije CRTA, na početku je predstavio rezultate poslednjih istraživanja javnog mnjenja u pogledu stavova građana prema demokratiji i njihovog učešća u demokratskim procesima: „Uprkos velikom nazadovanju demokratije u poslednjih više od deset godina, na veliko iznenađenje, ne menjaju se stavovi građana o demokratiji. Naše društvo je standardno podeljeno u pogledu podrške demokratiji ili autoritarnom obliku vladavine. Međutim, osnovni problem je u tome šta građani danas shvataju kao demokratiju i autoritarni sistem. Značajan deo onih koji biraju demokratiju kao najbolji oblik vladavine, nju doživljavaju u minimalnom smislu. Demokratija je ako postoje stranke, ako postoje kakvi-takvi izbori, i ako onaj ko je pobedio vrši vlast u naredne 4 godine, do sledećih izbora. Pitanja poput onih da li su izborni uslovi ravnopravni, da li se vlast drži institucionalnih ograničenja i da li se poštuju ljudska prava, za njih su manje važna. U istraživanjima najveća grupa ispitanika, oko 30 posto, podržava neki oblik kombinacije demokratije i autoritarizma, odnosno demokratiju sa čvrstom rukom, a to je ono što imamo danas u Srbiji.“
Omogućavanje građanima da više i direktnije učestvuju u političkim procesima u te četiri godine između izbora bi svakako doprinelo povećanju poverenja u demokratiju i povećanju očekivanja od nje. Međutim, Irena Fiket, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, izrazila je skepsu u pogledu dometa i stvarnih namera kada je u pitanju koriščenje tradicionalnih mehanizama direktne demokratije, kao što su referendumi, u autoritarnim režimima:„Kada u autoritarnim društvima, gde ne postoje slobodni mediji, gde se ne može doći do informacija i argumenata sa više različitih strana, i gde ne postoji slobodna javna sfera, organizujete referendum, kao rezultat dobijete samo preslikane stavove koji se dominantno mogu čuti u režimskim medijima. Referendumi se organizuju samo onda kada to odgovara vlastima, sa unapred poznatim ishodom.“ Zaključak je da demokratski i kritički orijentisani akteri u Srbiji mogu da ostvare najveći efekat u smislu uključivanja građana u politiku tako što će sami, nezavisno od državnih mehanizama, inicirati korišćenje inovativnih modela participacije, poput organizovanja formi deliberativne mini javnosti.
Jedna od najprimenjivanijih formi deliberativne mini javnosti su Građanske skupštine. U Srbiji su, u organizaciji Laboratorije za aktivno građanstvo pri Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, u Valjevu i Beogradu nedavno organizovane prve dve Građanske skupštine, pa je o tome govorila direktorka IFDT Gazela Pudar Draško. Same skupštine su prošle veoma dobro, mada je svakako građane koji su učestvovali u oba slučaja razočarala komunikacija sa predstavnicima vlasti, i način na koji oni tretiraju njihove zahteve: “Iako je to jedan veliki problem sa kojim ćemo se suočavati svaki put u bliskoj budućnosti kada budemo pokušali da nateramo donosioce odluka da slušaju građane, to ne znači da ovakve procese ne treba sprovoditi. Upravo zbog političke kulture u kojoj živimo, potrebno je što više ovakvih instrumenata i što više eksperimenata i događaja u organizaciji civilnog društva i akademske zajednice. Deliberativna demokratija u poslednje vreme doživljava popularizaciju i na evropskom nivou, pa shodno tome postoji prostor da se stvori politički pritisak da se takvi mehanizmi usvoje i da se implementiraju.”
Jovana Timotijević iz Ministarstva prostora je govorila o nastojanjima njene organizacije da se, kroz organizovanje deliberativnih foruma, deliberativne forme mini javnosti primene i na neke druge sfere, poput kreiranja urbanističkih planova. Istakla je prednosti inovativnih u odnosu na klasične modele participacije: “Kada govorimo o oblasti urbanističkog planiranja, tu pre bilo kakvog usvajanja već postoje obavezne forme participacije građana. Međutim, ta participacija je na nivou informisanosti i konsultacija, tu nema stvarnog partnerstva. Zatim, informisanost građana o prilikama kako mogu da učestvuju je vrlo niska. Na kraju, nedostatak materijala i podataka, kao i uputstava o tome gde se može saznati više o temi o kojoj se odlučuje, podstiče stav građana da oni nemaju dovoljno znanja da bi na ozbiljan i aktivan način učestvovali. Upravo suprotno, kroz održavanje naših deliberativnih foruma uvideli smo da su građani pretežno kompetentni i da razumeju lokalne i urbanističke probleme.”
Odbornica u Skupštini grada Beograda i članica Ne davimo Beograd, Natalija Stojmenović, istakla je da organizacija kojoj pripada već primenjuje brojne participativne prakse u svojim unutrašnjim procesima i komunikaciji sa članovima: “Najbitniji proces, koji je za nas bio i najveći izazov, jeste bilo formiranje liste za izbore. Ne u kontekstu toga da je preveliki broj članova želeo da dobije pozicije, kao što je to možda slučaj u drugim partijama, nego suprotno, u smislu ohrabrivanja ljudi da se kandiduju za poslanička i odbornička mesta. Naši ljudi veoma ozbiljno shvataju svaku odgovornost koju preuzmu, a ako se posao predstavnika građana obavlja ozbiljno, tu postoji jako veliki obim dešavanja. Participativni mehanizam u formiranju lista se sastojao u tome da je svaka teritorijalna i tematska grupa u okviru Ne davimo Beograd imala pravo da predlaže i odlučuje o broju kandidata, i glasa za izbor konkretnih kandidata. Postojalo je pravilo da broj muškaraca i žena na svim listama mora da bude isti.”
Da je za opozicione partije najveći problem da motivišu građane i pasivne članove da se aktivnije uključe u politički život, smatra i predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović: “Slabo učešče građana u bilo kakvim participativnim procesima i političkim strankama, ne samo u smislu brojnosti članstva ili pukom aktivizmu, već pre svega upravo u želji da se preuzme odgovornost, da se bavi politikom i učestvuje u donošenju odluka, nije samo posledica toga što su političke stranke i pokreti loše organizovani, što je često slučaj, već je i posledica jedne strahovite kampanje antipolitike koja se vodi poslednjih godina. Čak i kada su bili organizovani masovni protesti, glavna poruka je bila – ovo nije politički protest i mi nismo političari. To je jedna kampanja koja šteti društvu a koristi aktuelnom režimu, i ne treba je legitimizovati je i u njoj učestvovati.”
Donošenje političkih odluka i vođenje politike jeste u rukama građana i mimo izbora koji se održavaju jednom u četiri godine. Kroz procese deliberativne demokratije građani postaju svesni toga i zato je jedan od naših najvažnijih zadataka omasovljavanje takvih procesa. To je put za širenje demokratske političke kulture koja će dovesti do porasta socijalnog i političkog poverenja građana, većeg pritiska na političke aktere i, samim tim, do postepene promene autoritarnog modela. Samim tim, za demokratski orijentisane političke aktere, koji pretenduju da sutra budu donosioci odluka, ovo je put ka građanima i osvajanju njihovog poverenja.
