Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“
Slabo učešće građana u radu opozicionih političkih stranaka, ne samo u smislu brojnosti članstva niti pukog protestnog aktivizma, nego i želje da se učestvuje u donošenju važnih političkih odluka i preuzme odgovornost kroz kandidovanje za funkcije, jeste u značajnoj meri posledica loše organizacije, koja postoji u skoro svim našim partijama i pokretima.
Međutim, postoji još nešto što je u poslednjih desetak godina doprinelo apatiji i nepoverenju građana prema političkim partijama, a to je strahovita kampanja antipolitike.
Ja se ne slažem da su sveukupno ljudi u Srbiji naročito pasivni u poređenju sa zemljama okruženja, pogotovo kada se pogleda broj i masovnost građanskih protesta u Beogradu i još nekim lokalnim sredinama u poslednjih nekoliko godina. Nešto se tu dešavalo, pokazalo se da postoji dosta zainteresovanih ljudi. Međutim, sve vreme je postojala jedna nit koja je povezivala te proteste, a to je mantra – „mi nismo političari“. Ja sam lično odustajao od toga da idem na neki protest kada bih čuo da organizatori kažu da nije politički. Ne zato što sam ja političar, nego zato što je problem zbog koga se protestuje politički, i sva potencijalna rešenja su politička, te nisam želeo da doprinosim daljoj legitimizaciji jednog pogrešnog antipolitičkog stava.
U periodu o kome govorimo, svaki dolazak na protestni skup sa stranačkim obeležjima se smatrao uvredom i prestupom. Formirana je jedna nezdava atmosfera, nastala iz zablude da će, ukoliko se opstruiše i spreči klasični partijski aktivizam, građani sami napraviti nešto novo i veliko, što će samo po sebi doneti promenu.
Krajnji stadijum kampanje antipolitike je kada neke moje kolege iz drugih stranaka, iako su očigledno političari, i sami govore negativno o politici kao takvoj. Nije sporno kritikovati određenog političara kada za to postoji razlog, ali je licemerno reći da su svi isti, i predstavljati se kao neko ko nije političar, iako ste poslanik ili sedite u rukovodstvu političke organizacije.
Politički život u Srbiji je toliko ubijen, i pod dominacijom jedne autoritarne ličnosti, da se to svakako odražava i na ponašanje onih koji se ipak odluče da se aktiviraju. Opozicione stranke su postale utočište za ljude koji su iz različitih razloga frustrirani aktuelnim režimom, i kod ogromnog broja njih postoji samo jedan isključivi motiv za bavljenje politikom, a to je smena vlasti na bilo koji mogući način. Malo se govori o različitim vizijama napretka i budućnosti, odnosno o ideologijama i programima stranaka.
U takvim okolnostima, ogroman je broj prelazaka članova iz jedne opozicione stranke u drugu, onu čiji lider trenutno ima visok rejting i čini se kao opcija koja će najpre smeniti aktuelni režim, bez obzira na njegove političke stavove i viziju kojim putem bi Srbija trebalo da ide nakon te smene. I tu onda postoje ideološki teško objašnjivi prelazi. Takođe, vi vidite da neki članovi odlaze, da se drugi ponovo vraćaju, ali u svemu tome, nažalost, ima nedovoljno novih ljudi.
Kada se govori o kandidovanju i izborima, kod opozicionih partija je najčešće problem što mnogi kvalitetni ljudi ni ne žele da se nađu na listi. Oni nemaju podsticaj da budu na listi, jer znaju da je politika prokazana, jer će zbog svog javnog angažmana sigurno sutra nešto trpeti, i tu ne govorim samo o represiji vlasti i sistema, već o pritisku sredine i kritikama da su se samim učešćem u politici već „isprljali“.
Ako izuzmemo pozicije na vlasti, ili poslanički status, kvalitetni ljudi nemaju ni finansijski motiv da se kandiduju. Primera radi, mesečna nadoknada za odbornika Skupštine grada Beograda je 10.000 dinara, a odgovornost prema građanima je velika, ako se ovaj posao pravilno shvati. Za taj novac, kao opozicioni odbornik, možete dobiti sa jedne strane nepodnošljive pritiske centara moći zbog svoje kritičke javno izgovorene reči, a sa druge strane primedbe da ste se „nakačili na državne jasle“. Značajan broj ljudi koji su stručni i uspešni u svojim poslovima neće pribeći ovakvoj vrsti rizika i izlaganja neprijatnostima.
Zbog svega navedenog, mi imamo jedan zadatak koji prethodi svemu, a to je afirmacija politike kao takve. Ne u smislu profesije, nego kao društvenog angažovanja u rešavanju zajedničkih problema. Tek onda dolaze naši partikularni zadaci da, kao političari, političke stranke i pokreti, afirmišemo posebne i konkretne programe i rešenja. Mi sada nismo toliko blizu te druge faze, već smo u fazi pretpolitičkog društva. Dok kod ne afirmišemo politiku i politički angažman kao takav, i dok god ne prestanemo da bacamo ljagu na sve političke partije i pokrete bez razlike, teško možemo očekivati neki drastičan napredak.