„Nije potreban kompromis da bi se ljudima dala njihova prava. Nije potreban novac za poštovanje pojedinca. Nije potreban politički dogovor da bi se ljudima dala sloboda. Za uklanjanje represije nije potrebna anketa.“ – Harvey Milk.
Svi se pozivaju na ljudska prava, osim kada bi trebalo nekome ona i da se daju. Ovo „svi“ se posebno odnosi na privilegovane članove društva, koji imaju sva prava jednog građanina, a opet ne žele da ista ta prava daju i drugima. Ako je tvoja čaša puna i nemaš mesta za još, zašto ti je problem da neko natoči sebi pola čaše sa izvora?
U subotu 17. septembra bi trebalo da se održi EuroPride u Beogradu, prvi takve vrste na Zapadnom Balkanu. Beograd, kao domaćin ove manifestacije, umesto da bude ponosan što, iako nema osnovne zakonske regulative koji se odnose na istopolne zajednice, ima mogućnost da pokaže solidarnost i borbu za ljudska prava, ipak će biti loš domaćin. Ruku na srce, tog dana odjednom mu stižu i mnogi drugi gosti: Red Bull Formula 1, proslava diplomaca Vojne akademije, a po svemu sudeći i takozvane litije sa zahtevom da se Parada ponosa ne održi.
Svi ovi „gosti“ (osim Formule 1) su se najavili u poslednjem trenutku, nekoliko dana nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio zabranu Prajda, a posle nova-stara premijerka rekla da je to ipak molba da se ne održi, jer imamo problema na Kosovu.
Problem na Kosovu očigledno nije bitan za ljubitelje Formule, za diplomce Vojne akademije, a još manje za samoprozvane patriote, koji se zalažu za porodične vrednosti. Upravo najveći među njima su osuđeni kriminalci, silovatelji i nasilnici prema ženama.
Zašto ovo pišem? Zato što je Srbija duboko polarizovano društvo u kojem se različitost kažnjava a nasilništvo nagrađuje. Gde predsednik zemlje ljude koji pozivaju na ubistvo i nasilje nad drugima izjednačava sa ljudima koji se bore za svoje osnovno ljudsko, a i ustavno pravo – pravo na okupljanje.
Prajd je protest, koliko god on bio šljokićav, šaren, veseo. Prajd, kao i svaki drugi protest, ima zahteve, i to usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama i Zakona o rodnom identitetu.
Zamislite svet u kojem ne možete posetiti voljenu osobu u bolnici, svet u kojem ceo život provedete sa nekim, a ne možete da nasledite tu osobu niti njenu penziju. Da ne možete odlučiti o njenom lečenju kada ona to nije u stanju. Zamislite svet u kojem neko koga vaše dete voli, s kim je u vezi ili braku, njega tuče svakodnevno, a vi nemate zakonskih mehanizama za borbu protiv toga. Da, nasilje je zabranjeno, ali gej osobe nisu zaštićene od porodičnog nasilja.
Kvir ljudi su oko nas, oni su naši prijatelji, naše kolege, deo naše porodice, ali pre svega oni su ljudi, i zato je svaki napad na njihova ljudska prava napad i na nas. Borimo se dok ne bude prekasno.
I za kraj, ljubav je zakon. Zato pazite koga mrzite, možda je neko koga volite.