Jelena Banjac zaposlena je u Fondaciji za liberalnu praktičnu politiku od 2024. godine.
Najpre je radila kao asistentkinja na projektu koji je sprovođen pod pokroviteljstvom EED-a, a koji je za cilj imao jačanje parlamentarizma u Srbiji. Nakon toga počinje da radi na projektu pod pokroviteljstvom CIS Fondacije iz Švedske. U okviru istog aktivno radi na jačanju kapaciteta organizacije.
Organizovala je niz događaja, okruglih stolova, tribina i konferencija.
Fondacija za liberalnu praktičnu politiku od svog osnivanja podržava borbu za evropske vrednosti, slobodu, pravdu i poštovanje ljudskih prava. Jedna od kampanja koju smo podržali u prethodnom periodu jeste kampanja Evropa- izbor slobodnih građana koju je pokrenuo Pokret slobodnih građana. U okviru kampanje održan je niz tribina i štandova na kome su, pored funkcionera Pokreta, govorili partneri iz Zeleno levog fronta, kao i brojni uvaženi prijatelji poput Seada Spahovića i Milana St Protića.
Fondacija nastavlja da podržava svaku inicijativu koja će dovesti do toga da Srbija postane evropska, demokratska, liberalna i sekularna država.
U nastavku možete pročitati tekst Arisa Movsesijana- Šta Evropska unija može da nauči iz raspada Jugoslavije. Autor objašnjava zašto je to poređenje važno, kako je ekonomska integracija izvor legitimiteta i da decentralizacija bez odgovornosti ne može da funkcioniše. Autor pojašnjava proširenje Evropske unije koja se tiče Zapadnog Balkana i zaključuje da EU mora ostati politička zajednica utemeljena u liberalnoj demokratiji, sposobna da štiti stabilnost, upravlja raznolikošću i oblikuje sopstvenu budućnost.
Srbija se danas nalazi u dubokoj društveno-političkoj krizi. Ova publikacija predstavlja naš doprinos naporima da se situacija nakon „dana posle“ promeni na bolje. Nakon niza tribina i stručnih okruglih stolova, okupili smo eminentne stručnjake iz oblasti ustavnog prava. Rezultat njihovog zajedničkog rada je ova publikacija.
Publikacija je trenutno dostupna samo na srpskom jeziku, a engleska verzija biće objavljena uskoro.
Panel diskusija Femicid – da reč postane zakon održana je u okviru istoimene kampanje koja je pokrenuta sa ciljem uvođenja femicida kao posebnog krivičnog dela.
Na panelu su govorile Jelena Banjac, predsednica Mladih PSG i gradska odbornica, Kosana Beker, programska direktorka FemPlatz-a i Natalija Simović, koordinatorka AŽF i gradska odbornica.
Nastavljamo borbu za ljudska prava i ravnopravnost. Vreme je da femicid postane posebno krivično delo.
U uslovima periodičnih velikih globalnih kriza, kao što je aktuelna finansijsko-energetska kriza koja potresa svet usled rata u Ukrajini, javne finansije na svim nivoima vlasti u najvećem broju država se nalaze pod strahovitim pritiskom. Naime, tada rastu svi realni troškovi, povećava se broj građana koji su u teškoj ekonomskoj situaciji i kojima je potrebno pomoći iz budžetskih sredstava, a sa druge strane, rastu i troškovi zaduživanja, bilo kroz kamate, bilo kroz strožije uslove međunarodnih kreditora.
U takvim okolnostima, zadatak odgovorne vlasti je da nađe način kako da ublaži negativne posledice krize po građane.
Trenutna vlast u gradu Beogradu je svojim odlukama u poslednjih nekoliko meseci 2022. godine najavila da će se mere štednje zasnivati na odustajanju od projekata i politika na lokalnom nivou koje čine građanima svakodnevni život lakšim. Izdvaja se nekoliko takvih primera: a) odlukom Skupštine grada u oktobru, onemogućeno je najugroženijim socijalnim grupama da plaćaju grejanje po subvencionisanim cenama u narednih 12 meseci, kao što je prvobitno planirano, b) početak grejne sezone u Beogradu je odložen za 15 dana, c) cena grejanja će biti uvećana za 5% od februara, d) odustalo se od projekta izgradnje kanalizacije u Borči, e) ukinuta je podela tablet uređaja za učenike osnovnih škola, f) odustalo se od projekta uvođenja rečnog prevoza, čime bi značajno bio rasterećen gradski saobraćaj. Osim toga, zanemareno je još nekoliko ranije najavljivanih komunalnih i infrastrukturnih projekata.
Na opisan način, teret krize se prebacuje na obične građane, koji ionako u Srbiji žive u teškim uslovima, a pogotovo na najsiromašnije, kojima je pomoć najpotrebnija. Ovakve mere štednje nužno donose dramatičan pad kvaliteta života, a dugoročni socijalni, zdravstveni, infrastrukturni i svi drugi efekti su pogubni.
Umesto navedenih budžetskih rezova, najbolji način za uštedu javnih sredstava je smanjenje stope korupcije, a jedan od osnovnih mehanizama koji to može podstaći je potpuno otvaranje javnih finansija.
Predlažemo temeljnu reformu finansija grada Beograda, kroz stavljanje svih informacija o prihodima i rashodima na uvid javnosti i omogućavanje stanovnicima grada da direktno utiču na to kako će se trošiti novac iz budžeta lokalne samouprave.
Politika potpunog otvaranja javnih finansija je najefikasniji mehanizam za sprečavanje korupcije i uštedu budžetskih sredstava na pravedan način.
Sprovođenje ove politike u gradu Beogradu podrazumeva sledeći set mera:
1) Otvaranje lokalnog budžeta
Učiniti budžet Beograda, kao i budžete 13 gradskih komunalnih preduzeća, preostalih 10 javnih preduzeća za druge delatnosti i svih gradskih ustanova dostupnim na njihovim internet sajtovima u otvorenom i široko dostupnom formatu (preporučljivo excel).
U realnom vremenu ažurirati izveštaj o izvršenju budžeta (excel) koji će biti dostupan na glavnoj stranici na sajtu grada. Izveštaj detaljno prikazuje rashode po svim budžetskim stavkama. Sadrži spisak svih subjekata koji su dobili novac iz budžeta, zajedno sa tačnim iznosima i pravnim osnovom (u slučaju fizičkih lica, osim funkcionera, se ne objavljuju imena već pozicije i vrste ugovora).
Detaljna obrazloženja budžeta i svakog rebalansa postavljati na sajtove grada i gradskih javnih preduzeća i ustanova.
Građanski vodič kroz budžet, u kome je struktura budžeta prikazana na jednostavan i prijemčiv način, mora biti izrađen relativno brzo nakon usvajanja budžeta grada i dostupan na internet sajtu.
Završni račun svake godine mora biti razmatran i usvojen u skupštini grada Beograda u zakonskom roku, i javno dostupan sa svim detaljnim podacima u otvorenom formatu, na isti način kao i budžet.
2) Transparentnost javnih nabavki i poziva
Na internet sajtovima grada i svih gradskih javnih preduzeća i ustanova mora postojati posebna stranica posvećena javnim nabavkama, koja se redovno ažurira.
Stranica treba da sadrži godišnji plan javnih nabavki (sa svim izmenama) i poseban odeljak za svaku javnu nabavku, u redosledu od raspisanih nabavki koje su u toku ka starijim.
Odeljak o svakoj javnoj nabavci sadrži relevantne dokumente: konkursna dokumentacija, zapisnik o otvaranju ponuda, odluka o dodeli ugovora i ugovor sa svim potencijalnim aneksima. Važno je da svaki ugovor bude javno objavljen, uključujući i one koji su povezani sa nabavkama male vrednosti.
Gradska vlast na internet stranici mora redovno objavljivati javne pozive i ugovore o zakupu imovine u vlasništvu grada na isti način kao i u slučaju javnih nabavki. Pored toga, obavezno je objaviti i ažurirati spisak čitave imovine grada Beograda koja se daje u zakup, sa procenom vrednosti, podacima o zakupcima, ceni i trajanju zakupa.
Gradska vlast na internet stranici mora redovno objavljivati konkurse i ugovore o dodeli sredstava nevladinim organizacijama na isti način kao i u slučaju javnih nabavki. Na istom mestu moraju biti dostupni i izveštaji o realizaciji projekata za koje su opredeljena sredstva.
Gradska vlast na internet stranici mora redovno objavljivati konkurse i ugovore o dodeli sredstava medijima na isti način kao i u slučaju javnih nabavki. Na istom mestu moraju biti dostupni i izveštaji o realizaciji projekata za koje su opredeljena sredstva.
U postupcima javnih nabavki, poziva i konkursa, neophodno je da postoji opravdan razlog za dati budžetski rashod. Procedura bi trebalo da bude otvorena i transparentna. Posebno je važno da konkursna dokumentacija ne bude diskriminatorna i pisana za već unapred određenog pobednika, i da se ne menja u toku postupka, osim u izuzetnim i nepredviđenim okolnostima.
U slučajevima kada se radi o građevinskim i infrastrukturnim radovima, razmotriti mogućnost da se građanima putem internet sajta grada obezbedi uvid u svakodnevno funkcionisanje toka projekta (redovno ažuriranje fotografija i izveštaja sa gradilišta, kamere za prenos uživo i dr.).
3) Dostupnost podataka o izboru i radu javnih funkcionera i zaposlenih
Ključno je poštovati razliku između političkih i profesionalnih funkcija.
Odbornik u Skupštini grada Beograda, član Gradskog veća, kao i predsednik Skupštine grada, gradonačelnik i njihovi zamenici su političke funkcije. Oni se biraju na neposrednim izborima, ili glasovima odbornika u lokalnoj skupštini.
Sve druge funkcije na gradskom nivou, pre svega načelnik gradske uprave i direktori javnih preduzeća i ustanova, su profesionalne funkcije. Pojedinci se na ove funkcije mogu birati isključivo na javnom konkursu, prema kriterijumima stručnosti, radnog iskustva i integriteta. Predlažemo da deo javnog konkursa budu i javni intervjui, gde će svi građani, uključujući i predstavnike opozicionih stranaka i civilnog društva, moći da prisustvuju i da, uporedo sa stručnom komisijom, razgovaraju sa kandidatima. Za svakog kandidata za bilo koju od navedenih funkcija moraju biti javno dostupni detaljna biografija i plan rada.
Nedopustivu praksu, koja je u Srbiji izuzetno raširena na republičkom i lokalnom nivou, da se umesto direktora preduzeća i ustanova biraju vršioci dužnosti, da bi se izbegla propisana procedura i uslovi koje kandidati moraju da zadovolje, a da se onda njihovi mandati produžavaju u nedogled, obavezno je što pre prekinuti.
Na sajtu objaviti spisak odbornika Skupštine grada Beograda zajedno sa nazivima lista sa kojih su izabrani.
Informacije o svakoj narednoj sednici Skupštine grada (poziv, dnevni red i materijali) trebalo bi da budu dostupni u online, otvorenom i lako čitljivom i pretraživom formatu najkasnije 7 dana pre održavanja sednice.
Na lokalnoj televiziji i internet sajtu uživo prenositi sednice Skupštine grada. Objavljivati transkripte sa sednice, odluke koje su donete i rezultate glasanja (ukoliko je bilo javno, i ko od odbornika je kako glasao).
Na internet sajtu objavljivati sve odluke koje su doneli Gradsko veće i gradonačelnik.
Neophodno je da na sajtu grada i gradskih javnih preduzeća i ustanova budu dostupni podaci o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, broju i strukturi zaposlenih i visini zarada za svako radno mesto. Posebno izdvojiti i istaći podatak koliko lica je angažovano putem ugovora kojima se ne zasniva radni odnos – ugovora o privremenim i povremenim poslovima i ugovora o autorskom delu, i kolika se suma mesečno izdvaja. Ove podatke je neophodno ažurirati na mesečnom nivou.
Podaci su potpuni tek ukoliko sistematizaciju prati stalno i merljivo praćenje radnog učinka svakog ko je njom obuhvaćen, i javno objavljivanje rezultata.
Javni funkcioneri moraju redovno podnositi izveštaje o imovini.
4) Jednostavna kontrola rada lokalne samouprave od strane građana
Na svaki zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja obavezno je odgovoriti na zakonom propisan način i u predviđenom roku.
Vodič za podnošenje zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja mora biti dostupan i lako uočljiv na sajtu grada.
Uslužni centar u okviru gradske uprave bi trebalo da građanima pruža detaljne informacije o mehanizmima kako mogu kontrolisati rad lokalne administracije. To je mesto na kom građani mogu i da prijave slučajeve korupcije ili druge vrste zloupotreba.
Značajno je da se građanima pruži mogućnost i da anonimno prijave slučajeve korupcije – putem telefona ili internet sajta.
Omogućiti da svaki građanin može da putem internet sajta u realnom vremenu prati tok svog predmeta (zahteva kojim se obratio lokalnoj administraciji, žalbe, predstavke, prigovora i dr.). Isti mehanizam uspostaviti i u slučaju peticija koje je potpisalo više građana.
Sprovoditi redovna polugodišnja istraživanja o zadovoljstvu stanovnika Beograda uslugama koje pruža gradska administracija, i javno objavljivati rezultate.
Gradonačelnik i članovi veća bi trebalo da utvrde stalan i prepoznatljiv termin u kome će lično primati građane i razgovarati o njihovim problemima i zahtevima (“otvorena vrata”). To je i način da građani direktno ukažu na slučajeve korupcije i finansijskih zloupotreba.
5) Direktno učešče građana u donošenju odluka o načinu koriščenja sredstava iz lokalnog budžeta
Organizovati javnu raspravu pre donošenja godišnjeg budžeta grada Beograda. Obezbediti da javni poziv na raspravu dođe do svakog stanovnika grada (sajt i društvene mreže, lokalna TV, informativni list, leci u poštanskim sandučićima, kampanja od vrata do vrata).
Dozvoliti građanima da direktno učestvuju u odlučivanju kako će se trošiti sredstva iz projektnog dela budžeta grada kroz proces participativnog budžetiranja.
Prilikom izbora između različitih konkurentskih projekata, proces odlučivanja spustiti na nivo mesne zajednice. Na tom, najnižem nivou, građani najbolje mogu da prepoznaju potrebe i prioritete njihove lokalne sredine.
Što je više moguće, koristiti mehanizme deliberativne demokratije, kao što su građanske skupštine i participativni forumi.
U slučaju najvećih investicionih i infrastrukturnih projekata važnih za čitav grad (u vezi sa javnim prevozom, trgovima i ključnim saobraćajnicama, mostovima, sistemom grejanja, tretiranjem otpada i sl.) organizovati referendume.
Već i kratkim pregledom je lako utvrditi je grad Beograd do sada realizovao mali broj gore navedenih mera, a da kod onih najvažnijih nije ni započeto sprovođenje. U narednim tekstovima, delimično i kroz analizu predloga budžeta za 2023. godinu, biće detaljnije analizirano šta je to što nedostaje, sa tačnom mapom puta za sprovođenje i uspešnim primerima.
Prema poslednjem Indeksu transparentnosti lokalne samouprave, koje svake godine objavljuje organizacija Transparentnost Srbija, Beograd se među svim gradovima i opštinama u Srbiji prema otvorenosti svojih finansija nalazi tek na 25. mestu.
Prema indeksu percepcije korupcije, koji svake godine objavljuje organizacija Transparency International, Srbija se drugu godinu za redom nalazi na 96. mestu, što je njen najslabiji rezultat od kada se merenje vrši na ovakav način. Srbija ovu poziciju deli sa Argentinom, Indonezijom, Lesotom i Turskom. Od zemalja u susedstvu, lošije su rangirani samo Bosna i Hercegovina i Albanija. Takođe, Fiskalni savet je, na osnovu podataka Svetske banke, sproveo analizu i došao do zaključka da bi Srbija imala svake godine imala za 0,5% veći rast ukoliko bi stopu korupcije makar svela na nivo koji je zastupljen u državama EU poput Rumunije, Bugarske, Mađarske i Hrvatske, odnosno za preko 1% ukoliko bi korupciju smanjila do EU proseka. Međutim, tu je reč samo direktnom uticaju, a indirektan, koji se pre svega sastoji u nižoj stopi investicija zbog korupcije i netransparentnog poslovnog okruženja, je daleko veći.
Objašnjenje unutrašnje organizacije pokreta „Ne davimo Beograd“ može se najbolje dati kroz odgovor na dva ključna pitanja:
1. Gde se nalazi moć i kako je ona podeljena u organizaciji?
2. Koji su osnovni mehanizmi participacije članstva i kako oni funkcionišu?
Najveća ovlašćenja u pokretu „Ne davimo Beograd“ nosi Skupština, koju čine sve članice i članovi. Na Skupštini se donose sve ključne odluke.
Veliko veće je, kao strateški i zakonodavni organ, najvažnije telo pokreta. Veliko veće čine koordinatorke i koordinatori teritorijalnih i tematskih grupa. Pored njih, u radu ovog tela i diskusijama, bez prava glasa, učestvuje veliki broj operativnih grupa. Veliko veće crpi svoj legitimitet iz toga što je izabrano na skupštini svih članova većinom glasova, a snaga i dizajn ovog organa daju najveći doprinos jačanju internih demokratskih odnosa.
Malo veće je izvršni organ koji sprovodi odluke i izvršava zadatke poverene od Velikog veća. U tom cilju, Malo veće formira Operativne grupe. Pored grupa, Malo veće ima i stalna Operativna tela – Sekretarijat i Medijsku grupu, kao i Internacionalnog sekretara.
Pokret ima i Etički i Nadzorni odbor.
Statut pokreta predviđa „dualizam funkcija“ – na svakoj poziciji moraju istovremeno biti i ženska i muška osoba. U okolnostima kakve vladaju u našem društvu, jako je teško osnažiti žene da učestvuju u političkim procesima. Ma koliko procesi izgledali formalno otvoreni, postoji čitav niz elemenata koji ženama zatvaraju prostor. Odgovor na to je da na svakoj unutarstranačkoj poziciji postoji žena koja se ohrabruje i projektuje da jednog dana bude na mestu gde se donose ključne političke odluke. „Feminizacija politike” je jedan od osnovnih principa pokreta.
„Ne davimo Beograd“ je karakterističan po tome što osnažuje i druge vrste marginalizovanih grupa, i to se smatra važnim elementom unutrašnje demokratije.
U smislu participativnih procesa unutar organizacije, najveći izazov je bilo formiranje izbornih lista pred parlamentarne i lokalne izbore u aprilu 2022. godine. Ne u kontekstu toga, kao što je verovatno situacija u drugim partijama, da mnogo ljudi želi da dobije funkciju, nego u ohrabrivanju ljudi da uopšte prihvate da se nađu na listama. Članovi „Ne davimo Beograd” izrazito ozbiljno shvataju svaku odgovornost, pa je tako i sa prihvatanjem bilo koje političke pozicije. Čak ni oni koji su prihvatili da se kandiduju, i danas se nalaze na mestima poslanika i odbornika, nisu znali koji je to obim dešavanja i poslova, naravno, ukoliko težite da nešto što vam je dato obavljate odlično. U okviru formiranja lista, participativni mehanizam se sastojao u tome da je svaka teritorijalna i tematska grupa istakla određeni broj kandidata, shodno svojoj veličini i drugim merljivim varijablama (iskreno, na kraju procesa je bilo jasno da su neke varijable bile fer i adekvatne, a da se sa drugima pogrešilo, pa je ovo bila prilika i da se mnogo toga nauči). Naravno, broj delegiranih žena i muškaraca je morao da bude jednak, ili da izuzetno ide u korist žena.
Sve aktivnosti pokreta „Ne davimo Beograd” se zasnivaju na neposrednom i stalnom kontaktu sa građanima. Na primer, kada su se u više navrata sastavljale primedbe na određene planove i strategije gradskih vlasti, najčešće u vezi sa urbanizmom, razgovarano je sa građanima kojih će se dati dokumenti najviše ticati, i uključivale su se njihove primedbe i rešenja. Pokazalo se da oni sami najbolje znaju i koji su im problemi, i koja su potencijalna rešenja, i da su izrazito motivisani kada znaju kako proces funkcioniše. Građani su želeli da budu deo svega toga, iako su unapred znali da u lokalnom parlamentu neće biti usvojeno ništa što dolazi kao predlog „Ne davimo Beograd”.
Osim toga, pokret je uvek na licu mesta podržavao građane kada oni žele nešto da rade. Tako su, na neki način, i građani sami diktirali koje će biti aktivnosti pokreta. Dalje, uvid u realne probleme na terenu je baza za sastavljanje programa i javnih politika.
„Ne davimo Beograd” se trenutno nalazi procesu formiranja političke partije. Taj proces je izrazito participativan. Inicijativni odbor se sastoji iz više radnih grupa. Svaki član je potpuno slobodan i pozvan da se priključi bilo kojoj radnoj grupi kojoj želi, da učestvuje u radu sa ekspertima i daje svoje predloge. To je slučaj čak i sa pravnom grupom koja radi na izradi statuta, jer članovi najbolje znaju šta je primenljivo u praksi a šta ne, pogotovo u radu lokalnih odbora. I u ovoj novoj fazi se nastoji očuvati princip da su organizacija i svi procesi u njoj vlasništvo svih članova, i da su svi jednako bitni.
U nastojanju da se unutar organizacije implementiraju demokratski i participativni mehanizmi nastaje više problema. Prvi je što je „Ne davimo Beograd” nastao od aktivistkinja i aktivista koji imaju svoje poslove i uspešne karijere, a sa jačanjem pokreta i ulaskom u institucije je potrebno sve više rada, pa raspoloživo slobodno vreme postaje ključni resurs za pojedinca koji želi da preuzme važnu ulogu. To ne mora da bude loše, i svakako bi trebalo otvoriti prostor da svako učestvuje u kapacitetu u kom može.
Većina stranaka u Srbiji su nosioci „stare politike”. Prinuđeni su na neprincipijelne kompromise, podložni raznim negativnim uticajima i očekivanjima centara moći i skloni jednoj vrsti političke komunikacije koja više ne bi trebalo da bude prihvatljiva. Oni to nešto što je utemeljeno i ne mogu da promene toliko brzo. Ceo politički prostor ispunjen klasičnom politikom je izrazito negativan, i to utiče da građani budu nezainteresovani i apatični. Potrebno je izaći iz perspektive negativne politike, koja se sastoji u traženju protivnika i stalnim napadima.
„Ne davimo Beograd“ je drugačija vrsta političkog aktera, jer nudi rešenja koja može da komunicira sa građanima, i odlikuje se inkluzivnim i participativnim procesima. Političko takmičenje je u redu, ali na programskom, ideološkom i kadrovskom nivou, i u okviru jasno utvrđenih i fer pravila igre.
Moć ne pripada vlasti i funkcionerima, nego građanima, a politika je samo medijacija – transponovanje moći građana u rad institucija radi dobijanja rezultata.
Pokret slobodnih građana je, u pogledu unutrašnje organizacije, od svog osnivanja prošao kroz različite faze. One su najviše zavisile od statuta koji je u datom trenutku na snazi, kao najvišeg formalnog dokumenta koji uređuje način rada i interne odnose, stila liderstva, ali i spoljašnjih društvenih i političkih okolnosti.
Nakon Saše Jankovića, nespornog lidera oko čijeg lika se i okupio pokret, za predsednika je izabran Sergej Trifunović, koji je prepoznatljiva medijska ličnost, i koji je trebalo da napravi proboj svojim javnim nastupom, neposrednošću i originalnošću, ali bez velikih ovlašćenja u pogledu svakodnevnog upravljanja organizacijom.
Tako je tokom 2019. godine donet prilično liberalan i demokratski statut. Nijedna osoba ne može biti član najviših rukovodećih organa bez da je izabrana na skupštini većinom glasova. Predsednik PSG ima veoma limitirana diskreciona ovlašćenja. Sve ključne odluke za rad pokreta donosi Predsedništvo, kao najviši rukovodeći i operarivni organ, koji broji 12 članova – 6 regionalnih predstavnika i dodatnih 6 članova koje predlaže i bira skupština pokreta. Ne postoje opcije kooptiranja, niti vezanog glasanja. Za svakog kandidata, bez obzira o kojoj funkciji se radi, se glasa pojedinačno.
Poučeni prethodnim iskustvima nekih stranaka demokratske i proevropske orijentacije, PSG na lokalnom nivou pokušava da spreči da jedna štetna praksa uzme maha. To je situacija kada regionalni, gradski i opštinski odbori ili povereništva dobiju optimalan broj članova za obavljanje osnovnih operativnih zadataka i izbornih radnji, te postanu samodovoljni i zatvoreni za nove članove i potencijalne kandidate. Tada počinje da prevladava logika, interesa, podele plena i ekskluzivnosti. U očekivanju redovnih lokalnih izbora 2024. godine, Pokret slobodnih građana trenutno pronalazi načine da preventivno deluje na ovakve pojave, i da na tom, najnižem nivou funkcionisanja, podstakne principe otvaranja, konkurencije i unutrašnje demokratije.
Kada se radi o participaciji članstva u donošenju odluka i formulisanju politika na najvišem nivou, pokazalo se da članovi retko preduzimaju inicijativu, da retko nešto pišu i predlažu, ali imaju potrebu da budu konsultovani. Oni su često spremni da podrže nešto što možda i nije baš do kraja njihova pozicija ukoliko ostanu u manjini, ali pod uslovom da su pitani. Pokret slobodnih građana je do sada trpeo dosta kritika zbog nedostatka mehanizama direktne participacije članova, te se trenutno takođe pronalaze optimalna rešenja i za ovaj problem. U budućnosti nećemo članove stavljati pred svršen čin i nećemo im donositi gotov proizvod, čak ni kada smo sigurni da je nešto dobro i vredno podrške.
Na primer, uključivanje članova u kreiranje i razradu programskih dokumenata i javnih politika u različitim oblastima se pokazalo kao dobar put da se dođe do kvalitetnih i stručnih ljudi za koje do sada nismo znali da ih imamo među članovima, jer nisu bili aktivni i nisu našli svoje mesto na nekim nižim nivoima partijskog organizovanja. U narednom periodu je potrebno pronalaziti još sličnih mehanizama koji će povećati unutarstranačku participaciju, vertikalnu mobilnost i zdravu kompeticiju.
POLITIČKI SISTEM SRBIJE I NJEGOVI NEDOSTACI
Dizajn političkog sistema u Srbiji već preko 30 godina pruža podsticaje za dominaciju autoritarnog političkog ponašanja i kulture. Pogrešno ili nedovoljno precizno uređenje odnosa između različitih institucija i javnih funkcionera na najvišem nivou organizacije državne vlasti, kao i načina njihovog izbora, omogućavaju akterima da izlaze iz okvira svojih ovlašćenja, zloupotrebljavaju rupe u propisima i izbegavaju i obesmišljavaju svaki oblik kontrole njihovog rada.
Sistem na svim nivoima favorizuje političare koji su odgovorni liderima stranaka i predstavnicima skrivenih privatnih interesa, a ne građanima. Rasprostranjena je dominacija negativne selekcije, zasnovana na disciplini i lojalnosti, a posledice osećaju svi građani.
Zbog toga se reforma političkog sistema Srbije nalazi među prioritetnim zalaganjima Fondacije za liberalnu praktičnu politiku. Ona je neophodna za izgradnju funkcionalnog, stabilnog i održivog demokratskog sistema sa visokim stepenom društvenog poverenja i participacije. U trenutnoj situaciji, bilo kakva demokratska promena, nakon koje ne bi usledila temeljna reforma političkih institucija, bila bi površna, kratkog dometa i trajanja, kao i do sada.
Fondacija za liberalnu praktičnu politiku zagovara reformu političkog sistema sa 4 glavna elementa:
POTREBA ZA REFORMOM IZBORNOG SISTEMA
Izbori su najvažniji mehanizam institucionalnog rešavanja društvenih sukoba. Kroz slobodne izbore se na ravnopravan i civilizovan način vrši raspodela moći između političkih stranaka i lidera, i obezbeđuje smenjivost vlasti.
U Srbiji se poslanici trenutno biraju po proporcionalnom izbornom sistemu sa jednom izbornom jedinicom, koji je uveden Zakonom o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine. Kasnije izmene Zakona tretirale su različita pitanja važna za izborni proces, ali osnovne karakteristike sistema nisu dovedene u pitanje.
Najlakše uočljiv nedostatak ovog sistema je neravnomerna geografska zastupljenost. Nakon izbora za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije održanih u aprilu 2022. godine, u novom sazivu parlamenta svoje predstavnike nema čak 102 od 174 grada i opštine u našoj zemlji. To čini 58,6% od ukupnog broja jedinica lokalne samouprave. Još je važniji podatak da gotovo 1,3 miliona birača (1.271.988), koliko ima pravo glasa na teritoriji ovih gradova i opština, neće imati svoje predstavnike u najvišem zakonodavnom telu u naredne 4 godine. Ukoliko se posmatra teritorija Srbije bez Kosova i Metohije, rezultat je sledeći: bez poslanika je 77 od 145 JLS (53,1%), odnosno 1,2 miliona upisanih birača (1.186.548). Ovakvi podaci nedvosmisleno ukazuju na nedovoljnu geografsku reprezentativnost, kao jedan od osnovnih nedostataka postojećeg izbornog sistema u Srbiji.
Obezbeđivanje adekvatne geografske reprezentativnosti je jedan od ključnih kriterijuma koje izborni sistem mora da ispuni da bi mogao biti ocenjen kao efikasan i pravedan. Ovaj vid reprezentativnosti podrazumeva da različiti delovi zemlje u parlamentu budu zastupljeni u skladu sa svojom veličinom i brojem stanovnika, odnosno registrovanih birača. Navedeni kriterijum se u praksi može razmatrati u odnosu na različite teritorijalne jedinice, kao što su opštine, gradovi, regioni i druge, manje ili veće jedinice. Ključno je da teritorijalne jedinice imaju jednak tretman, bez obzira na parametre kao što su ekonomska razvijenost, etnički sastav stanovništva, odnos urbanog i ruralnog stanovništva i dr.
U datom kontekstu, navešćemo još neke statističke podatke koji svedoče o poražavajućem uticaju postojećeg izbornog sistema na geografsku reprezentativnost Narodne skupštine. Naime, nakon izbora koji su održani 3. aprila 2022. godine, novi parlamentarni saziv broji čak 105 poslanika iz Beograda. To znači da je Beogradu sa 24,6% od ukupnog broja upisanih birača pripalo čak 42% poslaničkih mesta (“metropolizacija reprezentacije”). Još drastičnije deluje podatak da Beograd i Novi Sad, kao dva najveća grada, zajedno imaju više od polovine poslanika – 129, iako u njima živi tek 29,7% biračkog tela. Posebno je zanimljivo da je u skupštinskim klupama 24 poslanika iz Novog Sada, što je više nego u svim parlamentarnim sazivima u poslednjih 20 godina.
Dok, sa jedne strane, Beograd i Vojvodina zajedno broje 159 mandata (63,6%), sa druge strane, 29 od 47 jedinica lokalne samouprave (61,7%) koji pripadaju Južnoj i Istočnoj Srbiji, nemaju svoje predstavnike u zakonodavnom domu. To govori i o neravnopravnom odnosu Severa i Juga naše zemlje. Međutim, iako se tako čini na prvi pogled, situacija po pitanju reprezentativnosti nije značajno bolja u Vojvodini – 53,3% gradova i opština koji pripadaju ovoj autonomnoj pokrajini, nemaju poslanike.
Kuriozitet je da postoje tri opštine koje na ovim parlamentarnim izborima čak nisu ni imale kandidate ni na jednoj od 19 izbornih lista. To su Irig, Varvarin i Ražanj.
Problem sa neravnomernim predstavljanjem različitih delova države u parlamentu nije nov. Prema profesoru Fakulteta političkih nauka Milanu Jovanoviću (“Redizajniranje izbornog sistema – jedan neuspeo pokušaj”), u skupštinskim sazivima formiranim nakon izbora 2000, 2003, 2007. i 2008. godine, prosečno po 100 opština nije imalo svog predstavnika. Istovremeno, 17 opština, koje prema kriterijumima Vlade Republike Srbije spadaju u izrazito nerazvijene i devastirane, nisu imale predstavnike u osam legislativa za redom.
Dalje, analiza Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) pokazala je da u sazivu koji je trajao od 2014. do 2016. godine, 96 jedinica lokalne samouprave, u kojima živi više od 1,5 miliona birača, u skupštini nije imalo nijednog poslanika sa prebivalištem na njihovoj teritoriji, a u periodu od 2016. do 2020. godine ovi pokazatelji su još drastičniji (107 JLS – 1,6 miliona birača).
Nedostatak geografske reprezentativnosti je u dubokoj vezi i sa drugim slabostima aktuelnog izbornog sistema. Kada birač nema priliku da direktno, imenom i prezimenom, bira kandidata koji će biti njegov glas u parlamentu, već se samo opredeljuje između različitih stranaka i njihovih lista, kida se veza između građana i izabranih predstavnika. Poslanici nisu odgovorni građanima, ne komuniciraju sa njima i pokazuju odsustvo sluha za njihove stavove i interese. Ruku pod ruku sa odsustvom odgovornosti i ide i slepa lojalnost partijskim centralama, koje sastavljaju izborne liste i donose sve ključne odluke. Kao posledica toga, nema prave rasprave u parlamentu: svi predlozi vlade se po automatizmu prihvataju, a opozicije odbijaju. Veliko je pitanje i kakvi su kapaciteti takvog parlamenta da obavlja svoju kontrolnu ulogu.
U demokratskom sistemu i parlament i političke partije imaju jedan zajednički zadatak – da obavljaju funkciju predstavljanja. To je ujedno i ključna funkcija za opstanak i razvoj demokratije. Međutim, izborni sistem koji je na snazi u Srbiji pruža upravo suprotne podsticaje političkim akterima. On zakonodavnu vlast i stranke udaljava od građana, a približava netransparentnim i nelegitimnim centrima moći, i uskim interesnim krugovima.
PERSONALIZACIJA IZBORNOG SISTEMA
Iz navedenih razloga, Fondacija za liberalnu praktičnu politiku zagovara prelazak na proporcionalni izborni sistem sa direktnim glasanjem za kandidate, i to na podtip najbliži onom kakav danas postoji u Sloveniji. U takvom, personalizovanom sistemu, građanima je omogućeno da direktno biraju poslanike iz svojih izbornih jedinica koji će ih predstavljati u parlamentu, tako što zaokruže njihovo ime i prezime. Predloženi sistem je pravedan, jer podrazumeva ostanak proporcionalnog metoda – svaka stranka, koalicija ili grupa građana na izborima dobija broj mandata srazmerno broju glasova koje je osvojila na izborima. Međutim, u okviru partijskih kandidata, sami mandati na kraju pripadaju onima od njih koji su na osnovu biografija i ugleda ostvarili najbolje izborne rezultate u svojim lokalnim sredinama.
Personalizovani proporcionalni sistem za izbornim jedinicama i izbornim distrihtima kakav predlažemo, obezbediće daleko bolju teritorijalnu zastupljenost svim delovima naše zemlje. Poslanici će biti odgovorni građanima, koji će moći da ih na narednim izborima nagrade ili kazne za njihov dotadašnji rad. Dugoročno, ovakva promena će decentralizovati i demokratizovati političke partije u Srbiji. Očekivan efekat je stvaranje razvijene unutarpartijske kompeticije umesto autoritarnog ustrojstva kakvo postoji danas u većini političkih organizacija.
KONKRETNI PREDLOZI
Istraživački tim Fondacije za liberalnu praktičnu politiku kreirao je Okvirne preporuke za izmenu izbornog sistema, i to koristeći sledeće metode:
Preporuke:
Ove preporuke su ponuđene kao okvir i podsticaj za razgovor i razmenu mišljenja sa relevantnim demokratski orijentisanim političkim partijama, civilnim društvom i stručnom javnošću. Krajnji cilj je dolaženje do detaljnog i sveobuhvatnog predloga reforme izbornog sistema, koji bi dobio što širu podršku u društvu i među političkim akterima.
Istraživački tim Fondacije za liberalnu praktičnu politiku
Poslednji događaji u međunarodnoj politici su pokazali da Srbija, ako želi da zadovolji i održi svoje strateške interese, to može da učini samo uz podršku Zapada. Bilo da je reč o Kosovu, ekonomskom rastu i investicijama ili evropskim integracijama, uvek iznova vidimo da samo kroz dobar odnos sa zapadnim prestonicama Srbija može da ostvari svoje ciljeve. Mit o ruskoj ili kineskoj podršci Srbiji, bilo ekonomskoj ili političkoj, nema utemeljenja u realnosti, za razliku od stvarne podrške koja dolazi iz EU i Zapada uopšte. Ipak, taj mit, koji je stvorila i širila srpska vladajuća elita, posebno u poslednjoj deceniji vladavine Srpske napredne stranke (SNS), sada dominira političkim diskursom i javnim mnenjem.
Kada analiziramo najnoviji GLOBSEC indeks ranjivosti za Srbiju, alarmantno je videti nivo podrške Kini i Rusiji, ne samo u opštoj populaciji, već i u diskursu političke elite. Ovo možda i ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer u proteklih 10 godina visoki državni funkcioneri, od predsednika i premijera, do ministara odbrane, spoljnih i unutrašnjih poslova, nisu uputili nijednu kritiku Kini, i uglavnom su hvalili ovu nedemokratsku državu u kojoj se krše ljudska prava. Iako je Rusija dobila možda nešto manje pohvala, i ona je bila pošteđena kritika, i svaki put su njeni gostujući zvaničnici dobili izuzetan tretman. To uključuje i vojnu paradu Vladimira Putina 2014. godine u Beogradu, praćenu masovnom pozitivnom kampanjom u medijima pod kontrolom države.
Sa druge strane, svedoci smo da se u istom vremenskom periodu odvija i kampanja napada i delegitimizacije EU, SAD i Zapada u celini. Bilo da se radi o tabloidima ili televizijskim mrežama koje kontroliše vlada, količina antizapadne „histerije“, dezinformacija i sadržaja zasnovanih na propagandi i instrukcijama iz Kremlja je, u najmanju ruku, za veliku zabrinutost. Ovo, nažalost, nije ograničeno samo na provladine „analitičare“ i komentatore, već ide sve do vrha, uključujući i političke lidere na najvišem nivou, koji hvale Rusiju i Kinu.
Ovakva retorika ima svoj produžetak u političkim odlukama koje Srbija donosi. Usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske Unije je zahtev koji se sve države kandidati obavezuju da ispune, i može poslužiti kao jasan prikaz obima spoljne politike zasnovane na vrednostima koju jedna zemlja zastupa. Stopa usklađenosti sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske Unije je za Srbiju već bila problematična i pre ruske invazije na Ukrajinu, posebno jer je Srbija odbila da se pridruži deklaracijama koje bi išle protiv zemalja koje nisu priznale Kosovo, ili uopšte bilo čemu što bi bilo usmereno protiv Rusije ili Kine. Zbog toga je godišnja stopa usklađenosti mogla da dostigne najviše 60%. Iako je krajem 2021. godine postojao određeni napredak u smeru toga da se Srbija uskladi sa manje kontroverznim odlukama EU, kako bi nadoknadila ukupan zaostatak , to je ubrzo postalo irelevantno, pošto je Srbija odbila da se uskladi sa najhitnijim izazovom spoljne i bezbednosne politike EU nakon 24. februara 2022. godine i početka rata u Ukrajini.
Iako je politika „sedenja na dve stolice” možda bila održiva u periodu nakon ruske aneksije Krima, ona danas više ne može služiti interesima Srbije. Srbija ima dva velika strateška interesa – jedan je ulazak u Evropsku Uniju, a drugi je postizanje najboljeg mogućeg rešenja po pitanju Kosova. Nijedan od ovih interesa se ne može ispuniti ako zapadne prestonice sumnjaju u iskrenost rukovodstva Srbije da se istinski posveti evropskom putu i svim vrednostima koje taj put nosi. Čak i na Kosovu, gde se Srbija sa ponosom hvali bliskim odnosima sa Rusijom i Kinom, koje navodno mogu da „zaštite“ interese Srbije putem veta u Savetu bezbednosti UN, ključnu pomoć pruža zapravo Zapad. To se čini preko KFOR-a (NATO mirovna misija na Kosovu), Euleksa (Misija vladavine prava EU na Kosovu) i bliskih veza sa administracijom u Prištini, što sve suštinski može pomoći da se poboljšaju životi Srba koji žive na Kosovu. Rusija i Kina nemaju praktičnog uticaja na kosovsko rukovodstvo, i stoga ne mogu da deluju na njega kako bi poboljšali položaj srpske zajednice, ili podstakli Kosovo da bude konstruktivnije u pregovorima sa Srbijom. Sa druge strane, Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i članice EU, kao što su Nemačka i Francuska, imaju mnogo direktnije učešće na Kosovu i osiguravaju bezbednost i ekonomski opstanak.
Dakle, kada direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije Petar Petković zahteva da međunarodna zajednica izvrši pritisak na Prištinu da sprovodi sporazume i bude konstruktivnija u razgovorima sa Srbijom, i smeta mu što Zapad, koji je bio u na nišanu u Srbiji poslednjih deset godina, ne žuri da to uradi, da li iko treba da bude iznenađen? Šta je vlast u Srbiji uradila u proteklom periodu što bi dokazalo da je pravi prijatelj i partner? Zašto bi zapadne vlade pomogle Srbiji po ovom pitanju ako je Srbija oklevala da podrži Zapad u svetlu agresije Rusije na Ukrajinu? Iako je glasala za rezolucije UN-a u vezi sa sukobom, Srbija se nije uskladila ni sa jednom deklaracijom EU ili sankcijama koje su uvedene u poslednjih 6 meseci. To je potom omogućilo Kosovu da lako stvori narativ da Srbija nije ništa drugo do ruska marionetska država, koja oličava Putinove vrednosti, i da sebe predstavi kao pouzdanijeg partnera.
Ako Srbija zaista želi da bar deo njenih interesa u vezi sa Kosovom bude zaštićen, mora da se okrene zapadnim silama. Ako želi da ima realnu šansu za ulazak u EU, mora da počne da se ponaša kao buduća država članica EU. Pošto su ovi procesi isprepleteni, napredak u jednoj oblasti bi prirodno doprineo napretku u drugoj. Čak i mala promena u retorici, sprovođenju politike i medijskom nastupu bi mnogo doprinela ispravljanju kratkoročnih grešaka u poslednjih 6 meseci i ponudila perspektivu da se nadoknadi izgubljena decenija. Neće biti lako promeniti dominantne stavove u javnom mnenju, koji su nacionalistički i antizapadni, i biće izazov za svaku vladu da to učini. Međutim, sadašnja vlast koju predvodi SNS ima dužnost da ispravi svoje greške, ako zaista želi da zaštiti interese Srbije i da je postavi na put ka bezbednoj i stabilnoj budućnosti.
NAPOMENE:
“GLOBSEC Indeks ranjivosti za 2021: izveštaj za Srbiju”, možete videti na sledećem linku: http://www.vulnerabilityindex.org/serbia.html
Analizu usklađenosti Srbije sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU možete videti na sledećem linku: https://www.isac-fund.org/en/publication/an-analysis-of-serbias-alignment-with-the-eus-foreign-policy-declarations-and-measures-in-2021
Analiza politike „sedenja na dve stolice“ : https://www.euractiv.com/section/economy-jobs/news/serbias-eu-bid-leader-insists-belgrade-is-not-sitting-on-two-chairs/
Zahtev Petra Petkovića prema međunarodnoj zajednici možete videti na sledećem linku: https://www.slobodnaevropa.org/a/zajednica-srpskih-opstina-kosovo/31929863.html
Slabo učešće građana u radu opozicionih političkih stranaka, ne samo u smislu brojnosti članstva niti pukog protestnog aktivizma, nego i želje da se učestvuje u donošenju važnih političkih odluka i preuzme odgovornost kroz kandidovanje za funkcije, jeste u značajnoj meri posledica loše organizacije, koja postoji u skoro svim našim partijama i pokretima.
Međutim, postoji još nešto što je u poslednjih desetak godina doprinelo apatiji i nepoverenju građana prema političkim partijama, a to je strahovita kampanja antipolitike.
Ja se ne slažem da su sveukupno ljudi u Srbiji naročito pasivni u poređenju sa zemljama okruženja, pogotovo kada se pogleda broj i masovnost građanskih protesta u Beogradu i još nekim lokalnim sredinama u poslednjih nekoliko godina. Nešto se tu dešavalo, pokazalo se da postoji dosta zainteresovanih ljudi. Međutim, sve vreme je postojala jedna nit koja je povezivala te proteste, a to je mantra – „mi nismo političari“. Ja sam lično odustajao od toga da idem na neki protest kada bih čuo da organizatori kažu da nije politički. Ne zato što sam ja političar, nego zato što je problem zbog koga se protestuje politički, i sva potencijalna rešenja su politička, te nisam želeo da doprinosim daljoj legitimizaciji jednog pogrešnog antipolitičkog stava.
U periodu o kome govorimo, svaki dolazak na protestni skup sa stranačkim obeležjima se smatrao uvredom i prestupom. Formirana je jedna nezdava atmosfera, nastala iz zablude da će, ukoliko se opstruiše i spreči klasični partijski aktivizam, građani sami napraviti nešto novo i veliko, što će samo po sebi doneti promenu.
Krajnji stadijum kampanje antipolitike je kada neke moje kolege iz drugih stranaka, iako su očigledno političari, i sami govore negativno o politici kao takvoj. Nije sporno kritikovati određenog političara kada za to postoji razlog, ali je licemerno reći da su svi isti, i predstavljati se kao neko ko nije političar, iako ste poslanik ili sedite u rukovodstvu političke organizacije.
Politički život u Srbiji je toliko ubijen, i pod dominacijom jedne autoritarne ličnosti, da se to svakako odražava i na ponašanje onih koji se ipak odluče da se aktiviraju. Opozicione stranke su postale utočište za ljude koji su iz različitih razloga frustrirani aktuelnim režimom, i kod ogromnog broja njih postoji samo jedan isključivi motiv za bavljenje politikom, a to je smena vlasti na bilo koji mogući način. Malo se govori o različitim vizijama napretka i budućnosti, odnosno o ideologijama i programima stranaka.
U takvim okolnostima, ogroman je broj prelazaka članova iz jedne opozicione stranke u drugu, onu čiji lider trenutno ima visok rejting i čini se kao opcija koja će najpre smeniti aktuelni režim, bez obzira na njegove političke stavove i viziju kojim putem bi Srbija trebalo da ide nakon te smene. I tu onda postoje ideološki teško objašnjivi prelazi. Takođe, vi vidite da neki članovi odlaze, da se drugi ponovo vraćaju, ali u svemu tome, nažalost, ima nedovoljno novih ljudi.
Kada se govori o kandidovanju i izborima, kod opozicionih partija je najčešće problem što mnogi kvalitetni ljudi ni ne žele da se nađu na listi. Oni nemaju podsticaj da budu na listi, jer znaju da je politika prokazana, jer će zbog svog javnog angažmana sigurno sutra nešto trpeti, i tu ne govorim samo o represiji vlasti i sistema, već o pritisku sredine i kritikama da su se samim učešćem u politici već „isprljali“.
Ako izuzmemo pozicije na vlasti, ili poslanički status, kvalitetni ljudi nemaju ni finansijski motiv da se kandiduju. Primera radi, mesečna nadoknada za odbornika Skupštine grada Beograda je 10.000 dinara, a odgovornost prema građanima je velika, ako se ovaj posao pravilno shvati. Za taj novac, kao opozicioni odbornik, možete dobiti sa jedne strane nepodnošljive pritiske centara moći zbog svoje kritičke javno izgovorene reči, a sa druge strane primedbe da ste se „nakačili na državne jasle“. Značajan broj ljudi koji su stručni i uspešni u svojim poslovima neće pribeći ovakvoj vrsti rizika i izlaganja neprijatnostima.
Zbog svega navedenog, mi imamo jedan zadatak koji prethodi svemu, a to je afirmacija politike kao takve. Ne u smislu profesije, nego kao društvenog angažovanja u rešavanju zajedničkih problema. Tek onda dolaze naši partikularni zadaci da, kao političari, političke stranke i pokreti, afirmišemo posebne i konkretne programe i rešenja. Mi sada nismo toliko blizu te druge faze, već smo u fazi pretpolitičkog društva. Dok kod ne afirmišemo politiku i politički angažman kao takav, i dok god ne prestanemo da bacamo ljagu na sve političke partije i pokrete bez razlike, teško možemo očekivati neki drastičan napredak.
Inicijativa „Ministarstvo prostora“ je, inspirisana teorijskim modelom i praksama deliberativne demokratije, pokušala da jedan od njenih osnovnih mehanizama – participativne forume, primeni u kreiranju predloga politika u oblasti urbanističkog planiranja. Projekat je realizovan uz podršku i pomoć Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Ovo je jedan drugačiji i nestandardan pristup u kreiranju praktičnih politika, gde se u sam proces direktno uključuju građani najviše pogođeni konkretnim problemom koje bi data politika trebalo da reši. Postoji poseban razlog zbog koga je bilo interesantno analizirati efikasnost ovakvog pristupa baš u sferi urbanističkog planiranja.
Naime, urbanističko planiranje je specifično po tome što, u okviru procesa donošenja odluka od strane nadležnih institucija, već postoje formalno propisani obavezni mehanizmi participacije. Ta participacija je na nivou informisanosti i konsultacije (javni uvidi i sl.), bez partnerstva ili zajedničkog donošenja odluka sa građanima.
Međutim, i pored postojanja mehanizama, zainteresovanost građana za učešče u njima je u kontinuitetu izuzetno mala. Objašnjenja koja se često mogu čuti od političara i eksperata su da se građani ne informišu dovoljno ni o važnim temama za njihovo okruženje ni o prilikama kako mogu da participiraju u donošenju odluka. Navodi se da građani ne čitaju materijale, ne pokušavaju da dođu do dodatnih izvora i saznanja, i jednostavno nisu kompetentni za stvarno učeštvovanje.
U procesu kreiranja politika u oblasti urbanističkog planiranja, Ministarstvo prostora je u Beogradu organizovalo tri participativna foruma, i svaki je bio posvećen različitom nivou urbanističkih planova. Kada je tema bila urbanistički plan Beograda, učesnici participativnog foruma su izabrani među stanovnicima Beograda slučajnim uzorkom, uz posebnu pažnju usmerenu ka tome da se obezbedi inkluzivnost svih društvenih grupa.
Međutim, ako se govori o planovima koji se odnose na značajno manje teritorijalne jedinice sa specifičnim problemima, postaje daleko teže realizovati slučajan uzorak. U tim slučajevima, mnogo više su uključivane samoorganizovane lokalne grupe građana, koje se aktivno bave temama važnim za njihovu sredinu, ali nisu jasno politički profilisane. To je izbor učesnika svelo na izrazito motivisane, i, na neki način, ipak privilegovane pripadnike lokalne zajednice.
Participativni forumi su pokazali da su građani vrlo obavešteni i kompetentni da učestvuju. I pored, na primer, hermetičnosti jezika urbanizma, planova i strateških dokumenata, građani kroz participativne forume efikasno i lako dolaze do zajedničkih zaključaka, i predlažu politike koje su kvalitetnije, sprovodljivije i legitimnije.
Ono što je takođe upadljivo došlo do izražaja je transformativni potencijal participativnih foruma, i to za sve učesnike, a ne samo za građane. Na primer, eksperti vrlo često umeju da budu jako distancirani u odnosu na građane i da imaju predrasude o njihovim kapacitetima, ali su, kroz proces, bili stimulisani da saslušaju građane, daju odgovore, razgovaraju na ravnopravnim osnovama, i u nekim slučajevima čak promene mišljenje nakon uvida dobijenih od strane običnih ljudi koji se svakodnevno u svojoj lokalnoj sredini suočavaju sa problemom o kome se govori.
Donosioci odluka i predstavnici institucija su pozvani na sva tri participativna foruma, ali se nisu odazvali.
Na kraju svakog foruma, građani su postavljali dva pitanja, odnosno imali dve osnovne brige: da li će participativni forum imati ikakvog efekta (unapred pretpostavljajući da neće, a na osnovu odnosa koje su već prethodno pokazali predstavnici vlasti svojim nedolaskom), i sa druge strane, da li će događaj biti zloupotrebljen da se legitimišu neke već unapred donete odluke. Ovakav strah od instrumentalizacije kod građana je razumljiv, imajući u vidu sva njihova prethodna iskustva.
Za kraj, važno je dodati, da će se u narednim danima, u zajedničkoj organizaciji Ministarstva prostora, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, održati i prvi forumi posvećeni kreiranju predloga politika u oblasti socijalne zaštite. Navedeno govori o tome da postoji širok spektar tema na koje se, uz različita prilagođavanja, mogu primeniti deliberativni mehanizmi. Zbog toga verujemo da su oni jedan od osnovnih načina na koje se građani u budućnosti mogu direktno uključiti u donošenje odluka koje su važne za njih.