Liberalne javne politike

    Politika potpunog otvaranja javnih finansija u gradu Beogradu

    U uslovima periodičnih velikih globalnih kriza, kao što je aktuelna finansijsko-energetska kriza koja potresa svet usled rata u Ukrajini, javne finansije na svim nivoima vlasti u najvećem broju država se nalaze pod strahovitim pritiskom. Naime, tada rastu svi realni troškovi, povećava se broj građana koji su u teškoj ekonomskoj situaciji i kojima je potrebno pomoći iz budžetskih sredstava, a sa druge strane, rastu i troškovi zaduživanja, bilo kroz kamate, bilo kroz strožije uslove međunarodnih kreditora.

    U takvim okolnostima, zadatak odgovorne vlasti je da nađe način kako da ublaži negativne posledice krize po građane.

    Trenutna vlast u gradu Beogradu je svojim odlukama u poslednjih nekoliko meseci 2022. godine najavila da će se mere štednje zasnivati na odustajanju od projekata i politika na lokalnom nivou koje čine građanima svakodnevni život lakšim. Izdvaja se nekoliko takvih primera: a) odlukom Skupštine grada u oktobru, onemogućeno je najugroženijim socijalnim grupama da plaćaju grejanje po subvencionisanim cenama u narednih 12 meseci, kao što je prvobitno planirano, b) početak grejne sezone u Beogradu je odložen za 15 dana, c) cena grejanja će biti uvećana za 5% od februara, d) odustalo se od projekta izgradnje kanalizacije u Borči, e) ukinuta je podela tablet uređaja za učenike osnovnih škola, f) odustalo se od projekta uvođenja rečnog prevoza, čime bi značajno bio rasterećen gradski saobraćaj. Osim toga, zanemareno je još nekoliko ranije najavljivanih komunalnih i infrastrukturnih projekata.

    Na opisan način, teret krize se prebacuje na obične građane, koji ionako u Srbiji žive u teškim uslovima, a pogotovo na najsiromašnije, kojima je pomoć najpotrebnija. Ovakve mere štednje nužno donose dramatičan pad kvaliteta života, a dugoročni socijalni, zdravstveni, infrastrukturni i svi drugi efekti su pogubni.

    Umesto navedenih budžetskih rezova, najbolji način za uštedu javnih sredstava je smanjenje stope korupcije, a jedan od osnovnih mehanizama koji to može podstaći je potpuno otvaranje javnih finansija.

    Predlažemo temeljnu reformu finansija grada Beograda, kroz stavljanje svih informacija o prihodima i rashodima na uvid javnosti i omogućavanje stanovnicima grada da direktno utiču na to kako će se trošiti novac iz budžeta lokalne samouprave. 

    Politika potpunog otvaranja javnih finansija je najefikasniji mehanizam za sprečavanje korupcije i uštedu budžetskih sredstava na pravedan način.

    Sprovođenje ove politike u gradu Beogradu podrazumeva sledeći set mera:

    1) Otvaranje lokalnog budžeta

    Učiniti budžet Beograda, kao i budžete 13 gradskih komunalnih preduzeća, preostalih 10 javnih preduzeća za druge delatnosti i svih gradskih ustanova dostupnim na njihovim internet sajtovima u otvorenom i široko dostupnom formatu (preporučljivo excel).

    U realnom vremenu ažurirati izveštaj o izvršenju budžeta (excel) koji će biti dostupan na glavnoj stranici na sajtu grada. Izveštaj detaljno prikazuje rashode po svim budžetskim stavkama. Sadrži spisak svih subjekata koji su dobili novac iz budžeta, zajedno sa tačnim iznosima i pravnim osnovom (u slučaju fizičkih lica, osim funkcionera, se ne objavljuju imena već pozicije i vrste ugovora).

    Detaljna obrazloženja budžeta i svakog rebalansa postavljati na sajtove grada i gradskih javnih preduzeća i ustanova.

    Građanski vodič kroz budžet, u kome je struktura budžeta prikazana na jednostavan i prijemčiv način, mora biti izrađen relativno brzo nakon usvajanja budžeta grada i dostupan na internet sajtu.

    Završni račun svake godine mora biti razmatran i usvojen u skupštini grada Beograda u zakonskom roku, i javno dostupan sa svim detaljnim podacima u otvorenom formatu, na isti način kao i budžet.

    2) Transparentnost javnih nabavki i poziva

    Na internet sajtovima grada i svih gradskih javnih preduzeća i ustanova mora postojati posebna stranica posvećena javnim nabavkama, koja se redovno ažurira.

    Stranica treba da sadrži godišnji plan javnih nabavki (sa svim izmenama) i poseban odeljak za svaku javnu nabavku, u redosledu od raspisanih nabavki koje su u toku ka starijim.

    Odeljak o svakoj javnoj nabavci sadrži relevantne dokumente: konkursna dokumentacija, zapisnik o otvaranju ponuda, odluka o dodeli ugovora i ugovor sa svim potencijalnim aneksima. Važno je da svaki ugovor bude javno objavljen, uključujući i one koji su povezani sa nabavkama male vrednosti.

    Gradska vlast na internet stranici mora redovno objavljivati javne pozive i ugovore o zakupu imovine u vlasništvu grada na isti način kao i u slučaju javnih nabavki. Pored toga, obavezno je objaviti i ažurirati spisak čitave imovine grada Beograda koja se daje u zakup, sa procenom vrednosti, podacima o zakupcima, ceni i trajanju zakupa.

    Gradska vlast na internet stranici mora redovno objavljivati konkurse i ugovore o dodeli sredstava nevladinim organizacijama na isti način kao i u slučaju javnih nabavki. Na istom mestu moraju biti dostupni i izveštaji o realizaciji projekata za koje su opredeljena sredstva.

    Gradska vlast na internet stranici mora redovno objavljivati konkurse i ugovore o dodeli sredstava medijima na isti način kao i u slučaju javnih nabavki. Na istom mestu moraju biti dostupni i izveštaji o realizaciji projekata za koje su opredeljena sredstva.

    U postupcima javnih nabavki, poziva i konkursa, neophodno je da postoji opravdan razlog za dati budžetski rashod. Procedura bi trebalo da bude otvorena i transparentna. Posebno je važno da konkursna dokumentacija ne bude diskriminatorna i pisana za već unapred određenog pobednika, i da se ne menja u toku postupka, osim u izuzetnim i nepredviđenim okolnostima.

    U slučajevima kada se radi o građevinskim i infrastrukturnim radovima, razmotriti mogućnost da se građanima putem internet sajta grada obezbedi uvid u svakodnevno funkcionisanje toka projekta (redovno ažuriranje fotografija i izveštaja sa gradilišta, kamere za prenos uživo i dr.).

    3) Dostupnost podataka o izboru i radu javnih funkcionera i zaposlenih

    Ključno je poštovati razliku između političkih i profesionalnih funkcija.

    Odbornik u Skupštini grada Beograda, član Gradskog veća, kao i predsednik Skupštine grada, gradonačelnik i njihovi zamenici  su političke funkcije. Oni se biraju na neposrednim izborima, ili glasovima odbornika u lokalnoj skupštini.

    Sve druge funkcije na gradskom nivou, pre svega načelnik gradske uprave i direktori javnih preduzeća i ustanova, su profesionalne funkcije. Pojedinci se na ove funkcije mogu birati isključivo na javnom konkursu, prema kriterijumima stručnosti, radnog iskustva i integriteta. Predlažemo da deo javnog konkursa budu i javni intervjui, gde će svi građani, uključujući i predstavnike opozicionih stranaka i civilnog društva, moći da prisustvuju i da, uporedo sa stručnom komisijom, razgovaraju sa kandidatima. Za svakog kandidata za bilo koju od navedenih funkcija moraju biti javno dostupni detaljna biografija i plan rada.

    Nedopustivu praksu, koja je u Srbiji izuzetno raširena na republičkom i lokalnom nivou, da se umesto direktora preduzeća i ustanova biraju vršioci dužnosti, da bi se izbegla propisana procedura i uslovi koje kandidati moraju da zadovolje, a da se onda njihovi mandati produžavaju u nedogled, obavezno je što pre prekinuti.

    Na sajtu  objaviti spisak odbornika Skupštine grada Beograda zajedno sa nazivima lista sa kojih su izabrani.

    Informacije o svakoj narednoj sednici Skupštine grada (poziv, dnevni red i materijali) trebalo bi da budu dostupni u online, otvorenom i lako čitljivom i pretraživom formatu najkasnije 7 dana pre održavanja sednice.

    Na lokalnoj televiziji i internet sajtu uživo prenositi sednice Skupštine grada. Objavljivati transkripte sa sednice, odluke koje su donete i rezultate glasanja (ukoliko je bilo javno, i ko od odbornika je kako glasao).

    Na internet sajtu objavljivati sve odluke koje su doneli Gradsko veće i gradonačelnik.

    Neophodno je da na sajtu grada i gradskih javnih preduzeća i ustanova budu dostupni podaci o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, broju i strukturi zaposlenih i visini zarada za svako radno mesto. Posebno izdvojiti i istaći podatak koliko lica je angažovano putem ugovora kojima se ne zasniva radni odnos – ugovora o privremenim i povremenim poslovima i ugovora o autorskom delu, i kolika se suma mesečno izdvaja. Ove podatke je neophodno ažurirati na mesečnom nivou.

    Podaci su potpuni tek ukoliko sistematizaciju prati stalno i merljivo praćenje radnog učinka svakog ko je njom obuhvaćen, i javno objavljivanje rezultata.

    Javni funkcioneri moraju redovno podnositi izveštaje o imovini.

    4) Jednostavna kontrola rada lokalne samouprave od strane građana

    Na svaki zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja obavezno je odgovoriti na zakonom propisan način i u predviđenom roku.

    Vodič za podnošenje zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja  mora biti dostupan i lako uočljiv na sajtu grada.

    Uslužni centar u okviru gradske uprave bi trebalo da građanima pruža detaljne informacije o mehanizmima kako mogu kontrolisati rad lokalne administracije. To je mesto na kom građani mogu i da prijave slučajeve korupcije ili druge vrste zloupotreba.

    Značajno je da se građanima pruži mogućnost i da anonimno prijave slučajeve korupcije – putem telefona ili internet sajta.

    Omogućiti da svaki građanin može da putem internet sajta u realnom vremenu prati tok svog predmeta (zahteva kojim se obratio lokalnoj administraciji, žalbe, predstavke, prigovora i dr.). Isti mehanizam uspostaviti i u slučaju peticija koje je potpisalo više građana.

    Sprovoditi redovna polugodišnja istraživanja o zadovoljstvu stanovnika Beograda uslugama koje pruža gradska administracija, i javno objavljivati rezultate.

    Gradonačelnik i članovi veća bi trebalo da utvrde stalan i prepoznatljiv termin u kome će lično primati građane i razgovarati o njihovim problemima i zahtevima (“otvorena vrata”). To je i način da građani direktno ukažu na slučajeve korupcije i finansijskih zloupotreba.

    5) Direktno učešče građana u donošenju odluka o načinu koriščenja sredstava iz lokalnog budžeta

    Organizovati javnu raspravu pre donošenja godišnjeg budžeta grada Beograda. Obezbediti da javni poziv na raspravu dođe do svakog stanovnika grada (sajt i društvene mreže, lokalna TV, informativni list, leci u poštanskim sandučićima, kampanja od vrata do vrata).

    Dozvoliti građanima da direktno učestvuju u odlučivanju kako će se trošiti sredstva iz projektnog dela budžeta grada kroz proces participativnog budžetiranja.

    Prilikom izbora između različitih konkurentskih projekata, proces odlučivanja spustiti na nivo mesne zajednice. Na tom, najnižem nivou, građani najbolje mogu da prepoznaju potrebe i prioritete njihove lokalne sredine.

    Što je više moguće, koristiti mehanizme deliberativne demokratije, kao što su građanske skupštine i participativni forumi.

    U slučaju najvećih investicionih  i infrastrukturnih projekata važnih za čitav grad (u vezi sa javnim prevozom, trgovima i ključnim saobraćajnicama, mostovima, sistemom grejanja, tretiranjem otpada i sl.) organizovati referendume.

    Već i kratkim pregledom je lako utvrditi je grad Beograd do sada realizovao mali broj gore navedenih mera, a da kod onih najvažnijih nije ni započeto sprovođenje. U narednim tekstovima, delimično i kroz analizu predloga budžeta za 2023. godinu, biće detaljnije analizirano šta je to što nedostaje, sa tačnom mapom puta za sprovođenje i uspešnim primerima.

    Prema poslednjem Indeksu transparentnosti lokalne samouprave, koje svake godine objavljuje organizacija Transparentnost Srbija, Beograd se među svim gradovima i opštinama u Srbiji prema otvorenosti svojih finansija nalazi tek na 25. mestu.

    Prema indeksu percepcije korupcije, koji svake godine objavljuje organizacija Transparency International, Srbija se drugu godinu za redom nalazi na 96. mestu, što je njen najslabiji rezultat od kada se merenje vrši na ovakav način. Srbija ovu poziciju deli sa Argentinom, Indonezijom, Lesotom i Turskom. Od zemalja u susedstvu, lošije su rangirani samo Bosna i Hercegovina i Albanija. Takođe, Fiskalni savet je, na osnovu podataka Svetske banke, sproveo analizu i došao do zaključka da bi Srbija imala svake godine imala za 0,5% veći rast ukoliko bi stopu korupcije makar svela na nivo koji je zastupljen u državama EU poput Rumunije, Bugarske, Mađarske i Hrvatske, odnosno za preko 1% ukoliko bi korupciju smanjila do EU proseka. Međutim, tu je reč samo direktnom uticaju, a indirektan, koji se pre svega sastoji u nižoj stopi investicija zbog korupcije i netransparentnog poslovnog okruženja, je daleko veći.

    Unutarpartijska demokratija

    Unutrašnja demokratija u političkim organizacijama: Ne davimo beograd

    Unutrašnja demokratija u političkim organizacijama: Ne davimo beograd

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    Objašnjenje unutrašnje organizacije pokreta „Ne davimo Beograd“ može se najbolje dati kroz odgovor na dva ključna pitanja:

    1. Gde se nalazi moć i kako je ona podeljena u organizaciji?

    2. Koji su osnovni mehanizmi participacije članstva i kako oni funkcionišu?

    Najveća ovlašćenja u pokretu „Ne davimo Beograd“ nosi Skupština, koju čine sve članice i članovi. Na Skupštini se donose sve ključne odluke.

    Veliko veće je, kao strateški i zakonodavni organ, najvažnije telo pokreta. Veliko veće čine koordinatorke i koordinatori teritorijalnih i tematskih grupa. Pored njih, u radu ovog tela i diskusijama, bez prava glasa, učestvuje veliki broj operativnih grupa. Veliko veće crpi svoj legitimitet iz toga što je izabrano na skupštini svih članova većinom glasova, a snaga i dizajn ovog organa daju najveći doprinos jačanju internih demokratskih odnosa.

    Malo veće je izvršni organ koji sprovodi odluke i izvršava zadatke poverene od Velikog veća. U tom cilju, Malo veće formira Operativne grupe. Pored grupa, Malo veće ima i stalna Operativna tela – Sekretarijat i Medijsku grupu, kao i Internacionalnog sekretara.

    Pokret ima i Etički i Nadzorni odbor.

    Statut pokreta predviđa „dualizam funkcija“  – na svakoj poziciji moraju istovremeno biti i ženska i muška osoba. U okolnostima kakve vladaju u našem društvu, jako je teško osnažiti žene da učestvuju u političkim procesima. Ma koliko procesi izgledali formalno otvoreni, postoji čitav niz elemenata koji ženama zatvaraju prostor. Odgovor na to je da na svakoj unutarstranačkoj poziciji postoji žena koja se ohrabruje i projektuje da jednog dana bude na mestu gde se donose ključne političke odluke. „Feminizacija politike” je jedan od osnovnih principa pokreta.

    „Ne davimo Beograd“ je karakterističan po tome što osnažuje i druge vrste marginalizovanih grupa, i to se smatra važnim elementom unutrašnje demokratije.

    U smislu participativnih procesa unutar organizacije, najveći izazov je bilo formiranje izbornih  lista pred parlamentarne i lokalne izbore u aprilu 2022. godine. Ne u kontekstu toga, kao što je verovatno situacija u drugim partijama, da mnogo ljudi želi da dobije funkciju, nego u ohrabrivanju ljudi da uopšte prihvate da se nađu na listama. Članovi „Ne davimo Beograd” izrazito ozbiljno shvataju svaku odgovornost, pa je tako i sa prihvatanjem bilo koje političke pozicije. Čak ni oni koji su prihvatili da se kandiduju, i danas se nalaze na mestima poslanika i odbornika, nisu znali koji je to obim dešavanja i poslova, naravno, ukoliko težite da nešto što vam je dato obavljate odlično. U okviru formiranja lista, participativni mehanizam se sastojao u tome da je svaka teritorijalna i tematska grupa istakla određeni broj kandidata, shodno svojoj veličini i drugim merljivim varijablama (iskreno, na kraju procesa je bilo jasno da su neke varijable bile fer i adekvatne, a da se sa drugima pogrešilo, pa je ovo bila prilika i  da se mnogo toga nauči). Naravno, broj delegiranih žena i muškaraca je morao da bude jednak, ili da izuzetno ide u korist žena.

    Sve aktivnosti pokreta „Ne davimo Beograd” se zasnivaju na neposrednom i stalnom kontaktu sa građanima. Na primer, kada su se u više navrata sastavljale primedbe na određene planove i strategije gradskih vlasti, najčešće u vezi sa urbanizmom, razgovarano je sa građanima kojih će se dati dokumenti najviše ticati, i uključivale su se njihove primedbe i rešenja. Pokazalo se da oni sami najbolje znaju i koji su im problemi, i koja su potencijalna rešenja, i da su izrazito motivisani kada znaju kako proces funkcioniše. Građani su želeli da budu deo svega toga, iako su unapred znali da u lokalnom parlamentu neće biti usvojeno ništa što dolazi kao predlog „Ne davimo Beograd”.

    Osim toga, pokret je uvek na licu mesta podržavao građane kada oni žele nešto da rade. Tako su, na neki način, i građani sami diktirali koje će biti aktivnosti pokreta. Dalje, uvid u realne probleme na terenu je baza za  sastavljanje programa i javnih politika.

    „Ne davimo Beograd” se trenutno nalazi procesu formiranja političke partije. Taj proces je izrazito participativan. Inicijativni odbor se sastoji iz više radnih grupa. Svaki član je potpuno slobodan i pozvan da se priključi bilo kojoj radnoj grupi kojoj želi, da učestvuje u radu sa ekspertima i daje svoje predloge. To je slučaj čak i sa pravnom grupom koja radi na izradi statuta, jer članovi najbolje znaju šta je primenljivo u praksi a šta ne, pogotovo u radu lokalnih odbora. I u ovoj novoj fazi se nastoji očuvati princip da su organizacija i svi procesi u njoj vlasništvo svih članova, i da su svi jednako bitni.

    U nastojanju da se unutar organizacije implementiraju demokratski i participativni mehanizmi nastaje više problema. Prvi je što je „Ne davimo Beograd” nastao od aktivistkinja i aktivista koji imaju svoje poslove i uspešne karijere, a sa jačanjem pokreta i ulaskom u institucije je potrebno sve više rada, pa raspoloživo slobodno vreme postaje ključni resurs za pojedinca koji želi da preuzme važnu ulogu. To ne mora da bude loše, i svakako bi trebalo otvoriti prostor da svako učestvuje u kapacitetu u kom može.

    Većina stranaka u Srbiji su nosioci „stare politike”. Prinuđeni su na neprincipijelne kompromise, podložni raznim negativnim uticajima i očekivanjima centara moći i skloni jednoj vrsti političke komunikacije koja više ne bi trebalo da bude prihvatljiva. Oni to nešto što je utemeljeno i ne mogu da promene toliko brzo. Ceo politički prostor ispunjen klasičnom politikom je izrazito negativan, i to utiče da građani budu nezainteresovani i apatični. Potrebno je izaći iz perspektive negativne politike, koja se sastoji u traženju protivnika i stalnim napadima.

    „Ne davimo Beograd“ je drugačija vrsta političkog aktera, jer nudi rešenja koja može da komunicira sa građanima, i odlikuje se inkluzivnim i participativnim procesima. Političko takmičenje je u redu, ali na programskom, ideološkom i kadrovskom nivou, i u okviru jasno utvrđenih i fer pravila igre.

    Moć ne pripada vlasti i funkcionerima, nego građanima, a politika je samo medijacija – transponovanje moći građana u rad institucija radi dobijanja rezultata.

    Unutarpartijska demokratija

    Unutrašnja demokratija u političkim organizacijama: Pokret slobodnih građana

    Unutrašnja demokratija u političkim organizacijama: Pokret slobodnih građana

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    Pokret slobodnih građana je, u pogledu unutrašnje organizacije, od svog osnivanja prošao kroz različite faze. One su najviše zavisile od statuta koji je u datom trenutku na snazi, kao najvišeg formalnog dokumenta koji uređuje način rada i interne odnose, stila liderstva, ali i spoljašnjih društvenih i političkih okolnosti.

    Nakon Saše Jankovića, nespornog lidera oko čijeg lika se i okupio pokret, za predsednika je izabran Sergej Trifunović, koji je prepoznatljiva medijska ličnost, i koji je trebalo da napravi proboj svojim javnim nastupom, neposrednošću i originalnošću, ali bez velikih ovlašćenja u pogledu svakodnevnog upravljanja organizacijom.

    Tako je tokom 2019. godine donet prilično liberalan i demokratski statut. Nijedna osoba ne može biti član najviših rukovodećih organa bez da je izabrana na skupštini većinom glasova. Predsednik PSG ima veoma limitirana diskreciona ovlašćenja. Sve ključne odluke za rad pokreta donosi Predsedništvo, kao najviši rukovodeći i operarivni organ, koji broji 12 članova – 6 regionalnih predstavnika i dodatnih 6 članova koje predlaže i bira skupština pokreta. Ne postoje opcije kooptiranja, niti vezanog glasanja. Za svakog kandidata, bez obzira o kojoj funkciji se radi, se glasa pojedinačno.

    Poučeni prethodnim iskustvima nekih stranaka demokratske i proevropske orijentacije, PSG na lokalnom nivou pokušava da spreči da jedna štetna praksa uzme maha. To je situacija kada regionalni, gradski i opštinski odbori ili povereništva dobiju optimalan broj članova za obavljanje osnovnih operativnih zadataka i izbornih radnji, te postanu samodovoljni i zatvoreni za nove članove i potencijalne kandidate. Tada počinje da prevladava logika, interesa, podele plena i ekskluzivnosti. U očekivanju redovnih lokalnih izbora 2024. godine, Pokret slobodnih građana trenutno pronalazi načine da preventivno deluje na ovakve pojave, i da na tom, najnižem nivou funkcionisanja, podstakne principe otvaranja, konkurencije i unutrašnje demokratije.

    Kada se radi o participaciji članstva u donošenju odluka i formulisanju politika na najvišem nivou, pokazalo se da članovi retko preduzimaju inicijativu, da retko nešto pišu i predlažu, ali imaju potrebu da budu konsultovani. Oni su često spremni da podrže nešto što možda i nije baš do kraja njihova pozicija ukoliko ostanu u manjini, ali pod uslovom da su pitani. Pokret slobodnih građana je do sada trpeo dosta kritika zbog nedostatka mehanizama direktne participacije članova, te se trenutno takođe pronalaze optimalna rešenja i za ovaj problem. U budućnosti nećemo članove stavljati pred svršen čin i nećemo im donositi gotov proizvod, čak ni kada smo sigurni da je nešto dobro i vredno podrške.

    Na primer, uključivanje članova u kreiranje i razradu programskih dokumenata i javnih politika u različitim oblastima  se pokazalo kao dobar put da se dođe do kvalitetnih i stručnih ljudi za koje do sada nismo znali da ih imamo među članovima, jer nisu bili aktivni i nisu našli svoje mesto na nekim nižim nivoima partijskog organizovanja. U narednom periodu je potrebno pronalaziti još sličnih mehanizama koji će povećati unutarstranačku participaciju, vertikalnu mobilnost i zdravu kompeticiju.

    Reforma političkog sistema

    Okvirne preporuke za reformu izbornog sistema u srbiji

    POLITIČKI SISTEM SRBIJE I NJEGOVI NEDOSTACI

    Dizajn političkog sistema u Srbiji već preko 30 godina pruža podsticaje za dominaciju autoritarnog političkog ponašanja i kulture. Pogrešno ili nedovoljno precizno uređenje odnosa između različitih institucija i javnih funkcionera na najvišem nivou organizacije državne vlasti, kao i načina njihovog izbora, omogućavaju akterima da izlaze iz okvira svojih ovlašćenja, zloupotrebljavaju rupe u propisima i izbegavaju i obesmišljavaju svaki oblik kontrole njihovog rada.

    Sistem na svim nivoima favorizuje političare koji su odgovorni liderima stranaka i predstavnicima skrivenih privatnih interesa, a ne građanima. Rasprostranjena je dominacija negativne selekcije, zasnovana na disciplini i lojalnosti, a posledice osećaju svi građani.

    Zbog toga se reforma političkog sistema Srbije nalazi među prioritetnim zalaganjima Fondacije za liberalnu praktičnu politiku. Ona je neophodna za izgradnju funkcionalnog, stabilnog i održivog demokratskog sistema sa visokim stepenom društvenog poverenja i participacije. U trenutnoj situaciji, bilo kakva demokratska promena, nakon koje ne bi usledila temeljna reforma političkih institucija, bila bi površna, kratkog dometa i trajanja, kao i do sada.

    Fondacija za liberalnu praktičnu politiku zagovara reformu političkog sistema sa 4 glavna elementa:

    1. personalizacija izbornog sistema
    2. jačanje kontrolne uloge parlamenta u odnosu na izvršnu vlast
    3. otvaranje prostora za veće direktno učešće građana u donošenju političkih odluka
    4. decentralizacija i usvajanje koncepta regionalne države

    POTREBA ZA REFORMOM IZBORNOG SISTEMA

    Izbori su najvažniji mehanizam institucionalnog rešavanja društvenih sukoba. Kroz slobodne izbore se na ravnopravan i civilizovan način vrši raspodela moći između političkih stranaka i lidera, i obezbeđuje smenjivost vlasti.

    U Srbiji se poslanici trenutno biraju po proporcionalnom izbornom sistemu sa jednom izbornom jedinicom, koji je uveden Zakonom o izboru narodnih poslanika iz 2000. godine. Kasnije izmene Zakona tretirale su različita pitanja važna za izborni proces, ali osnovne karakteristike sistema nisu dovedene u pitanje.

    Najlakše uočljiv nedostatak ovog sistema je neravnomerna geografska zastupljenost. Nakon izbora za narodne poslanike Narodne skupštine Republike Srbije održanih u aprilu 2022. godine, u novom sazivu parlamenta svoje predstavnike nema čak 102 od 174 grada i opštine u našoj zemlji. To čini 58,6% od ukupnog broja jedinica lokalne samouprave. Još je važniji podatak da gotovo 1,3 miliona birača (1.271.988), koliko ima pravo glasa na teritoriji ovih gradova i opština, neće imati svoje predstavnike u najvišem zakonodavnom telu u naredne 4 godine. Ukoliko se posmatra teritorija Srbije bez Kosova i Metohije, rezultat je sledeći: bez poslanika je 77 od 145 JLS (53,1%), odnosno 1,2 miliona upisanih birača (1.186.548). Ovakvi podaci nedvosmisleno ukazuju na nedovoljnu geografsku reprezentativnost, kao jedan od osnovnih nedostataka postojećeg izbornog sistema u Srbiji.

    Obezbeđivanje adekvatne geografske reprezentativnosti je jedan od ključnih kriterijuma koje izborni sistem mora da ispuni da bi mogao biti ocenjen kao efikasan i pravedan. Ovaj vid reprezentativnosti podrazumeva da različiti delovi zemlje u parlamentu budu zastupljeni u skladu sa svojom veličinom i brojem stanovnika, odnosno registrovanih birača. Navedeni kriterijum se u praksi može razmatrati u odnosu na različite teritorijalne jedinice, kao što su opštine, gradovi, regioni i druge, manje ili veće jedinice. Ključno je da teritorijalne jedinice imaju jednak tretman, bez obzira na parametre kao što su ekonomska razvijenost, etnički sastav stanovništva, odnos urbanog i ruralnog stanovništva i dr.

    U datom kontekstu, navešćemo još neke statističke podatke koji svedoče o poražavajućem uticaju postojećeg izbornog sistema na geografsku reprezentativnost Narodne skupštine. Naime, nakon izbora koji su održani 3. aprila 2022. godine, novi parlamentarni saziv broji čak 105 poslanika iz Beograda. To znači da je Beogradu sa 24,6% od ukupnog broja upisanih birača pripalo čak 42% poslaničkih mesta (“metropolizacija reprezentacije”). Još drastičnije deluje podatak da Beograd i Novi Sad, kao dva najveća grada, zajedno imaju više od polovine poslanika – 129, iako u njima živi tek 29,7% biračkog tela. Posebno je zanimljivo da je u skupštinskim klupama 24 poslanika iz Novog Sada, što je više nego u svim parlamentarnim sazivima u poslednjih 20 godina.

    Dok, sa jedne strane, Beograd i Vojvodina zajedno broje 159 mandata (63,6%), sa druge strane, 29 od 47 jedinica lokalne samouprave (61,7%) koji pripadaju Južnoj i Istočnoj Srbiji, nemaju svoje predstavnike u zakonodavnom domu. To govori i o neravnopravnom odnosu Severa i Juga naše zemlje. Međutim, iako se tako čini na prvi pogled, situacija po pitanju reprezentativnosti nije značajno bolja u Vojvodini – 53,3% gradova i opština koji pripadaju ovoj autonomnoj pokrajini, nemaju poslanike.

    Kuriozitet je da postoje tri opštine koje na ovim parlamentarnim izborima čak nisu ni imale kandidate ni na jednoj od 19 izbornih lista. To su Irig, Varvarin i Ražanj.

    Problem sa neravnomernim predstavljanjem različitih delova države u parlamentu nije nov. Prema profesoru Fakulteta političkih nauka Milanu Jovanoviću (“Redizajniranje izbornog sistema – jedan neuspeo pokušaj”), u skupštinskim sazivima formiranim nakon izbora 2000, 2003, 2007. i 2008. godine, prosečno po 100 opština nije imalo svog predstavnika. Istovremeno, 17 opština, koje prema kriterijumima Vlade Republike Srbije spadaju u izrazito nerazvijene i devastirane, nisu imale predstavnike u osam legislativa za redom.

    Dalje, analiza Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) pokazala je da u sazivu koji je trajao od 2014. do 2016. godine, 96 jedinica lokalne samouprave, u kojima živi više od 1,5 miliona birača, u skupštini nije imalo nijednog poslanika sa prebivalištem na njihovoj teritoriji, a u periodu od 2016. do 2020. godine ovi pokazatelji su još drastičniji (107 JLS – 1,6 miliona birača).

    Nedostatak geografske reprezentativnosti je u dubokoj vezi i sa drugim slabostima aktuelnog izbornog sistema. Kada birač nema priliku da direktno, imenom i prezimenom, bira kandidata koji će biti njegov glas u parlamentu, već se samo opredeljuje između različitih stranaka i njihovih lista, kida se veza između građana i izabranih predstavnika. Poslanici nisu odgovorni građanima, ne komuniciraju sa njima i pokazuju odsustvo sluha za njihove stavove i interese. Ruku pod ruku sa odsustvom odgovornosti i ide i slepa lojalnost partijskim centralama, koje sastavljaju izborne liste i donose sve ključne odluke. Kao posledica toga, nema prave rasprave u parlamentu: svi predlozi vlade se po automatizmu prihvataju, a opozicije odbijaju. Veliko je pitanje i kakvi su kapaciteti takvog parlamenta da obavlja svoju kontrolnu ulogu.

    U demokratskom sistemu i parlament i političke partije imaju jedan zajednički zadatak – da obavljaju funkciju predstavljanja. To je ujedno i ključna funkcija za opstanak i razvoj demokratije. Međutim, izborni sistem koji je na snazi u Srbiji pruža upravo suprotne podsticaje političkim akterima. On zakonodavnu vlast i stranke udaljava od građana, a približava netransparentnim i nelegitimnim centrima moći, i uskim interesnim krugovima.

    PERSONALIZACIJA IZBORNOG SISTEMA

    Iz navedenih razloga, Fondacija za liberalnu praktičnu politiku zagovara prelazak na proporcionalni izborni sistem sa direktnim glasanjem za kandidate, i to na podtip najbliži onom kakav danas postoji u Sloveniji. U takvom, personalizovanom sistemu, građanima je omogućeno da direktno biraju poslanike iz svojih izbornih jedinica koji će ih predstavljati u parlamentu, tako što zaokruže njihovo ime i prezime. Predloženi sistem je pravedan, jer podrazumeva ostanak proporcionalnog metoda – svaka stranka, koalicija ili grupa građana na izborima dobija broj mandata srazmerno broju glasova koje je osvojila na izborima. Međutim, u okviru partijskih kandidata, sami mandati na kraju pripadaju onima od njih koji su na osnovu biografija i ugleda ostvarili najbolje izborne rezultate u svojim lokalnim sredinama.

    Personalizovani proporcionalni sistem za izbornim jedinicama i izbornim distrihtima kakav predlažemo, obezbediće daleko bolju teritorijalnu zastupljenost svim delovima naše zemlje. Poslanici će biti odgovorni građanima, koji će moći da ih na narednim izborima nagrade ili kazne za njihov dotadašnji rad. Dugoročno, ovakva promena će decentralizovati i demokratizovati političke partije u Srbiji. Očekivan efekat je stvaranje razvijene unutarpartijske kompeticije umesto autoritarnog ustrojstva kakvo postoji danas u većini političkih organizacija.

    KONKRETNI PREDLOZI

    Istraživački tim Fondacije za liberalnu praktičnu politiku kreirao je Okvirne preporuke za izmenu izbornog sistema, i to koristeći sledeće metode:

    1. Analiza parlamentarnih i lokalnih izbora održanih u aprilu 2022. godine i svih slabosti postojećeg izbornog sistema koje su se tada još jednom pokazale;
    2. Uporedna analiza izbornih sistema najrazvijenih demokratskih država, kao i zemalja u susedstvu koje mogu dati pozitivne i primenljive primere;
    3. Pregled istraživanja političkih stavova građana, odnosno onih delova istraživanja koji se odnose na izborni sistem i njegovu potencijalnu reformu – istraživanja think-tankova CRTA i CESID;
    4. Organizacija naučnih okruglih stolova i pregled stavova najrelevantnijih domaćih ekperata – pre svega pogledati snimak okruglog stola „Mogućnost uvođenja proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate u Srbiji: prednosti i nedostaci“ i autorski tekst profesora Dušana Vučićevića „Analiza izbornog sistema Slovenije i mogućnost primene na Srbiju“

    Preporuke:

    • Donošenje novog Zakona o izboru narodnih poslanika i uvođenje proporcionalnog izbornog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate;
    • Podela teritorije Srbije na sedam višemandatnih izbornih jedinica: Beograd, Vojvodina, Šumadija, Zapadna Srbija, Južna Srbija, Istočna Srbija i Kosovo i Metohija. U njima se ukupno dodeljuje 250 poslanika, a broj poslanika koji svaka izborna jedinica daje srazmeran je broju stanovnika. Tako bi, na primer, izborna jedinica Vojvodina davala 64 poslanika, Beograd 61 itd.
    • Podela navedenih izbornih jedinica na jednomandatne izborne okruge. Na primer, na teritoriji Vojvodine bi se formirala 64 jednomandatna izborna okruga: u Novom Sadu 12, Subotici 5, Zrenjaninu i Pančevu po 4 itd. Ukupno na teritoriji Srbije postoji 250 izbornih okruga u kojima se bira po jedan poslanik;
    • Promena načina kandidovanja. Umesto podnošenja izbornih lista, svaka stranka, koalicija ili grupa građana koja učestvuje na izborima nominuje svoje kandidate u ukupno 250 jednomandatnih izbornih okruga, a u obavezi je da nominuje kandidate u makar trećini okruga (ovo pravilo ne važi za stranke nacionalnih manjina);
    • Uvođenje personalizovanog glasačkog listića. Svaki glasač na biračkom mestu dobija listić na kome se nalaze imena svih ponuđenih kandidata u izbornom okrugu u okviru koga se biračko mesto nalazi, a u nastavku se nalaze i nazivi stranaka, koalicija i grupa građana koje su ih nominovale. Glasa se zaokruživanjem jednog kandidata, odnosno rednog broja ispred imena i prezimena;
    • Određivanje rednih brojeva na glasačkom listiću žrebom, a ne prema brzini prikupljanja potpisa;
    • Promena načina prikupljanja potpisa. Umesto zbirnog prikupljanja potpisa, sakuplja se najmanje 30 potpisa za svakog kandidata u njegovom izbornom okrugu;
    • Zadržavanje principa proporcionalnosti u procesu raspodele mandata. Korišćenje D’ontovog metoda uz uvećanje količnika od 35% ili zamena Sen-Lagijevom formulom;
    • Određivanje broja mandata koje su osvojile stranke nacionalnih manjina alternativnim korišćenjem jednog od dva kriterijuma: a) kriterijum prirodnog praga, b) dodeljivanje mandata stranci u svakom izbornom okrugu u kojem je njen kandidat osvojio najveći broj glasova. Za svaku stranku se primenjuje onaj kriterijum koji joj više odgovara;
    • Razmotriti uvođenje do 5 rezervisanih mesta za malobrojnije nacionalne manjine, kao i one koje u dosadašnjem sistemu u dugom vremenskom periodu nisu uspele da osvoje mandate: Hrvati, Rumuni, Slovaci, Romi…
    • Ukupan broj mandata koje je jedna stranka, koalicija ili grupa građana osvojila na izborima dalje se dodeljuje njenim kandidatima na osnovu njihovog rezultata. Poslanici postaju oni koji su ostvarili najbolje rezultate u svojim izbornim okruzima, odnosno osvojili najveći procenat glasova u odnosu na ukupan broj upisanih birača u datom izbornom okrugu.
    • Zadržavanje kvote za minimalnu predstavljenost žena od 40% i njena zaštita sistemom trostruke garancije: svaka stranka, koalicija i grupa građana mora nominovati najmanje 40% žena u okviru ukupnog broja njenih kandidata na izborima; prilikom raspodele mandata, najmanje 40% mora pripasti ženama; ukoliko bilo koja poslanica podnese ostavku, može biti zamenjena isključivo prvom narednom ženskom kandidatkinjom koja je u okviru prvobitne raspodele ostala „ispod crte“;

    Ove preporuke su ponuđene kao okvir i podsticaj za razgovor i razmenu mišljenja sa relevantnim demokratski orijentisanim političkim partijama, civilnim društvom i stručnom javnošću. Krajnji cilj je dolaženje do detaljnog i sveobuhvatnog predloga reforme izbornog sistema, koji bi dobio što širu podršku u društvu i među političkim akterima.

    Istraživački tim Fondacije za liberalnu praktičnu politiku

    Liberalne javne politike

    Strateški interes Srbije leži na zapadu

    Strateški interes Srbije leži na zapadu

    Poslednji događaji u međunarodnoj politici su pokazali da Srbija, ako želi da zadovolji i održi svoje strateške interese, to može da učini samo uz podršku Zapada. Bilo da je reč o Kosovu, ekonomskom rastu i investicijama ili evropskim integracijama, uvek iznova vidimo da samo kroz dobar odnos sa zapadnim prestonicama Srbija može da ostvari svoje ciljeve. Mit o ruskoj ili kineskoj podršci Srbiji, bilo ekonomskoj ili političkoj, nema utemeljenja u realnosti, za razliku od stvarne podrške koja dolazi iz EU i Zapada uopšte. Ipak, taj mit, koji je stvorila i širila srpska vladajuća elita, posebno u poslednjoj deceniji vladavine Srpske napredne stranke (SNS), sada dominira političkim diskursom i javnim mnenjem.

    Kada analiziramo najnoviji GLOBSEC indeks ranjivosti za Srbiju, alarmantno je videti nivo podrške Kini i Rusiji, ne samo u opštoj populaciji, već i u diskursu političke elite. Ovo možda i ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer u proteklih 10 godina visoki državni funkcioneri, od predsednika i premijera, do ministara odbrane, spoljnih i unutrašnjih poslova, nisu uputili nijednu kritiku Kini, i uglavnom su hvalili ovu nedemokratsku državu u kojoj se krše ljudska prava. Iako je Rusija dobila možda nešto manje pohvala, i ona je bila pošteđena kritika, i svaki put su njeni gostujući zvaničnici dobili izuzetan tretman. To uključuje i vojnu paradu Vladimira Putina 2014. godine  u Beogradu, praćenu masovnom pozitivnom kampanjom u medijima pod kontrolom države.

    Sa druge strane, svedoci smo da se u istom vremenskom periodu odvija i kampanja napada i delegitimizacije EU, SAD i Zapada u celini. Bilo da se radi o tabloidima ili televizijskim mrežama koje kontroliše vlada, količina antizapadne „histerije“, dezinformacija i sadržaja zasnovanih na propagandi i instrukcijama iz Kremlja je, u najmanju ruku, za veliku zabrinutost. Ovo, nažalost, nije ograničeno samo na provladine „analitičare“ i komentatore, već ide sve do vrha, uključujući i političke lidere na najvišem nivou, koji hvale Rusiju i Kinu.

    Ovakva retorika ima svoj produžetak u političkim odlukama koje Srbija donosi.  Usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom  Evropske  Unije je zahtev koji se sve države kandidati obavezuju da ispune, i može poslužiti kao jasan prikaz obima spoljne politike zasnovane na vrednostima koju  jedna zemlja zastupa. Stopa usklađenosti sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom  Evropske  Unije  je za Srbiju već bila problematična i pre ruske invazije na Ukrajinu, posebno jer je Srbija odbila da se pridruži deklaracijama koje bi išle protiv zemalja koje nisu priznale Kosovo, ili uopšte  bilo čemu što bi bilo usmereno protiv Rusije ili Kine. Zbog toga je godišnja stopa usklađenosti mogla da dostigne najviše  60%. Iako je krajem 2021. godine postojao određeni napredak u smeru toga da se Srbija uskladi sa manje kontroverznim odlukama EU, kako bi nadoknadila ukupan zaostatak , to je ubrzo postalo irelevantno, pošto je Srbija odbila da se uskladi sa najhitnijim izazovom spoljne i bezbednosne politike  EU nakon 24. februara 2022. godine i početka rata u Ukrajini.

    Iako je  politika „sedenja na dve stolice” možda bila održiva u periodu nakon ruske aneksije Krima, ona danas više ne može služiti interesima Srbije. Srbija ima dva velika strateška interesa – jedan je ulazak u Evropsku Uniju, a drugi je postizanje najboljeg mogućeg rešenja po pitanju Kosova.  Nijedan od ovih interesa se ne može ispuniti ako zapadne prestonice sumnjaju u iskrenost rukovodstva Srbije da se istinski posveti evropskom putu i ​​svim vrednostima koje taj put nosi. Čak i na Kosovu, gde se Srbija sa ponosom hvali bliskim odnosima sa Rusijom i Kinom, koje navodno mogu da „zaštite“ interese Srbije putem veta u Savetu bezbednosti UN, ključnu pomoć pruža zapravo Zapad. To se čini preko KFOR-a (NATO mirovna misija na Kosovu), Euleksa (Misija vladavine prava EU na Kosovu) i bliskih veza sa administracijom u Prištini, što sve suštinski može pomoći da se poboljšaju životi Srba koji žive na Kosovu. Rusija i Kina nemaju praktičnog uticaja na kosovsko rukovodstvo, i stoga ne mogu da deluju na njega kako bi poboljšali položaj srpske zajednice, ili podstakli Kosovo da bude konstruktivnije u pregovorima sa Srbijom. Sa druge strane, Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i članice EU, kao što su Nemačka i Francuska, imaju mnogo direktnije učešće na Kosovu i osiguravaju bezbednost i ekonomski opstanak.

    Dakle, kada direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije Petar Petković zahteva da međunarodna zajednica izvrši pritisak na Prištinu da sprovodi sporazume i bude konstruktivnija u razgovorima sa Srbijom, i smeta mu što Zapad, koji je bio u na nišanu u Srbiji poslednjih deset godina, ne žuri da to uradi, da li iko treba da bude iznenađen? Šta je vlast u Srbiji uradila u proteklom periodu što bi dokazalo da je pravi prijatelj i partner? Zašto bi zapadne vlade pomogle Srbiji po ovom pitanju ako je Srbija oklevala da podrži Zapad u svetlu agresije Rusije na Ukrajinu? Iako je glasala za rezolucije UN-a u vezi sa sukobom, Srbija se nije uskladila ni sa jednom deklaracijom EU ili sankcijama koje su uvedene u poslednjih 6 meseci. To je potom omogućilo Kosovu da lako stvori narativ da Srbija nije ništa drugo do ruska marionetska država, koja oličava Putinove vrednosti, i da sebe predstavi kao pouzdanijeg partnera.

    Ako Srbija zaista želi da bar deo njenih interesa u vezi sa Kosovom bude zaštićen, mora da se okrene zapadnim silama. Ako želi da ima realnu šansu za ulazak u EU, mora da počne da se ponaša kao buduća država članica EU. Pošto su ovi procesi isprepleteni, napredak u jednoj oblasti bi prirodno doprineo napretku u drugoj. Čak i mala promena u retorici, sprovođenju politike i medijskom nastupu bi mnogo doprinela ispravljanju kratkoročnih grešaka u poslednjih 6 meseci i ponudila perspektivu da se nadoknadi izgubljena decenija. Neće biti lako promeniti dominantne stavove u javnom mnenju, koji su nacionalistički i antizapadni, i biće izazov za svaku vladu da to učini. Međutim, sadašnja vlast koju predvodi SNS ima dužnost da ispravi svoje greške, ako zaista želi da zaštiti interese Srbije i da je postavi na put ka bezbednoj i stabilnoj budućnosti.

     NAPOMENE:

    “GLOBSEC Indeks ranjivosti za 2021: izveštaj za Srbiju”, možete videti na sledećem linku: http://www.vulnerabilityindex.org/serbia.html

    Analizu usklađenosti Srbije sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU možete videti na sledećem linku: https://www.isac-fund.org/en/publication/an-analysis-of-serbias-alignment-with-the-eus-foreign-policy-declarations-and-measures-in-2021 

    Analiza politike „sedenja na dve stolice“ : https://www.euractiv.com/section/economy-jobs/news/serbias-eu-bid-leader-insists-belgrade-is-not-sitting-on-two-chairs/

    Zahtev Petra Petkovića prema međunarodnoj zajednici možete videti na sledećem linku: https://www.slobodnaevropa.org/a/zajednica-srpskih-opstina-kosovo/31929863.html

    Politička analitika i kampanje

    Uticaj kampanje antipolitike na zainteresovanost građana za političko i partijsko angažovanje

    Uticaj kampanje antipolitike na zainteresovanost građana za političko i partijsko angažovanje

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    Slabo učešće građana u radu opozicionih političkih stranaka, ne samo u smislu brojnosti članstva niti pukog protestnog aktivizma, nego i želje da se učestvuje u donošenju važnih političkih odluka i preuzme odgovornost kroz kandidovanje za funkcije, jeste u značajnoj meri posledica loše organizacije, koja postoji u skoro svim našim partijama i pokretima.

    Međutim, postoji još nešto što je u poslednjih desetak godina doprinelo apatiji i nepoverenju građana prema političkim partijama, a to je strahovita kampanja antipolitike.

    Ja se ne slažem da su sveukupno ljudi u Srbiji naročito pasivni u poređenju sa zemljama okruženja, pogotovo kada se pogleda broj i masovnost građanskih protesta u Beogradu i još nekim lokalnim sredinama u poslednjih nekoliko godina. Nešto se tu dešavalo, pokazalo se da postoji dosta zainteresovanih ljudi. Međutim, sve vreme je postojala jedna nit koja je povezivala te proteste, a to je mantra – „mi nismo političari“. Ja sam lično odustajao od toga da idem na neki protest kada bih čuo da organizatori kažu da nije politički. Ne zato što sam ja političar, nego zato što je problem zbog koga se protestuje politički, i sva potencijalna rešenja su politička, te nisam želeo da doprinosim daljoj legitimizaciji jednog pogrešnog antipolitičkog stava.

    U periodu o kome govorimo, svaki dolazak na protestni skup sa stranačkim obeležjima se smatrao uvredom i prestupom. Formirana je jedna nezdava atmosfera, nastala iz zablude da će, ukoliko se opstruiše i spreči klasični partijski aktivizam, građani sami napraviti nešto novo i veliko, što će samo po sebi doneti promenu.

    Krajnji stadijum kampanje antipolitike je kada neke moje kolege iz drugih stranaka, iako su očigledno političari, i sami govore negativno o politici kao takvoj. Nije sporno kritikovati određenog političara kada za to postoji razlog, ali je licemerno reći da su svi isti, i predstavljati se kao neko ko nije političar, iako ste poslanik ili sedite u rukovodstvu političke organizacije.

    Politički život u Srbiji je toliko ubijen, i pod dominacijom jedne autoritarne ličnosti, da se to svakako odražava i na ponašanje onih koji se ipak odluče da se aktiviraju. Opozicione stranke su postale utočište za ljude koji su iz različitih razloga frustrirani aktuelnim režimom, i kod ogromnog broja njih postoji samo jedan isključivi motiv za bavljenje politikom, a to je smena vlasti na bilo koji mogući način. Malo se govori o različitim vizijama napretka i budućnosti, odnosno o ideologijama i programima stranaka.  

    U takvim okolnostima, ogroman je broj prelazaka članova iz jedne opozicione stranke u drugu, onu čiji lider trenutno ima visok rejting i čini se  kao opcija koja će najpre smeniti aktuelni režim, bez obzira na njegove političke stavove i viziju kojim putem bi Srbija trebalo da ide nakon te smene. I tu onda postoje ideološki teško objašnjivi prelazi. Takođe, vi vidite da neki članovi odlaze, da se drugi ponovo vraćaju, ali u svemu tome, nažalost, ima nedovoljno novih ljudi.

    Kada se govori o kandidovanju i izborima, kod opozicionih partija je najčešće problem što mnogi kvalitetni ljudi ni ne žele da se nađu na listi. Oni nemaju podsticaj da budu na listi, jer znaju da je politika prokazana, jer će zbog svog javnog angažmana sigurno sutra nešto trpeti, i tu ne govorim samo o represiji vlasti i sistema, već o pritisku sredine i kritikama da su se samim učešćem u politici već „isprljali“.

    Ako izuzmemo pozicije na vlasti, ili poslanički status, kvalitetni ljudi nemaju ni finansijski motiv da se kandiduju. Primera radi, mesečna nadoknada za odbornika Skupštine grada Beograda je 10.000 dinara, a odgovornost prema građanima je velika, ako se ovaj posao pravilno shvati. Za taj novac, kao opozicioni odbornik, možete dobiti sa jedne strane nepodnošljive pritiske centara moći zbog svoje kritičke javno izgovorene reči, a sa druge strane primedbe da ste se „nakačili na državne jasle“. Značajan broj ljudi koji su stručni i uspešni u svojim poslovima neće pribeći ovakvoj vrsti rizika i izlaganja neprijatnostima.

    Zbog svega navedenog, mi imamo jedan zadatak koji prethodi svemu, a to je afirmacija politike kao takve. Ne u smislu profesije, nego kao društvenog angažovanja u rešavanju zajedničkih problema. Tek onda dolaze naši partikularni zadaci da, kao političari, političke stranke i pokreti, afirmišemo posebne i konkretne programe i rešenja. Mi sada nismo toliko blizu te druge faze, već smo u fazi pretpolitičkog društva. Dok kod ne afirmišemo politiku i politički angažman kao takav, i dok god ne prestanemo da bacamo ljagu na sve političke partije i pokrete bez razlike, teško možemo očekivati neki drastičan napredak.

    Liberalne javne politike

    Participativni forumi u kreiranju predloga praktičnih politika u oblasti urbanističkog planiranja

    Participativni forumi u kreiranju predloga praktičnih politika u oblasti urbanističkog planiranja

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    Inicijativa „Ministarstvo prostora“ je, inspirisana teorijskim modelom i praksama deliberativne demokratije, pokušala da jedan od njenih osnovnih mehanizama – participativne forume, primeni u kreiranju predloga politika u oblasti urbanističkog planiranja. Projekat je realizovan uz podršku i pomoć Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

    Ovo je jedan drugačiji i nestandardan pristup u kreiranju praktičnih politika, gde se u sam proces direktno uključuju građani najviše pogođeni konkretnim problemom koje bi data politika trebalo da reši. Postoji poseban razlog zbog koga je bilo interesantno analizirati efikasnost ovakvog pristupa baš u sferi urbanističkog planiranja.

    Naime, urbanističko planiranje je specifično po tome što, u okviru procesa donošenja odluka od strane nadležnih institucija, već postoje formalno propisani obavezni mehanizmi participacije. Ta participacija je na nivou informisanosti i konsultacije (javni uvidi i sl.), bez partnerstva ili zajedničkog donošenja odluka sa građanima.

    Međutim, i pored postojanja mehanizama, zainteresovanost građana za učešče u njima je u kontinuitetu izuzetno mala. Objašnjenja koja se često mogu čuti od političara i eksperata su da se građani ne informišu dovoljno ni o važnim temama za njihovo okruženje ni o prilikama kako mogu da participiraju u donošenju odluka. Navodi se da građani ne čitaju materijale, ne pokušavaju da dođu do dodatnih izvora i saznanja, i jednostavno nisu kompetentni za stvarno učeštvovanje.

    U procesu kreiranja politika u oblasti urbanističkog planiranja, Ministarstvo prostora je u Beogradu organizovalo tri participativna foruma, i svaki je bio posvećen različitom nivou urbanističkih planova. Kada je tema bila urbanistički plan Beograda, učesnici participativnog foruma su izabrani među stanovnicima Beograda slučajnim uzorkom, uz posebnu pažnju usmerenu ka tome da se obezbedi inkluzivnost svih društvenih grupa.

    Međutim, ako se govori o planovima koji se odnose na značajno manje teritorijalne jedinice sa specifičnim problemima, postaje daleko teže realizovati slučajan uzorak. U tim slučajevima, mnogo više su uključivane samoorganizovane lokalne grupe građana, koje se aktivno bave temama važnim za njihovu sredinu, ali nisu jasno politički profilisane. To je izbor učesnika svelo na izrazito motivisane, i, na neki način, ipak privilegovane pripadnike lokalne zajednice.

    Participativni forumi su pokazali da su građani vrlo obavešteni i kompetentni da učestvuju. I pored, na primer, hermetičnosti jezika urbanizma, planova i strateških dokumenata, građani kroz participativne forume efikasno i lako dolaze do zajedničkih zaključaka, i predlažu politike koje su kvalitetnije, sprovodljivije i legitimnije.

    Ono što je takođe upadljivo došlo do izražaja je transformativni potencijal participativnih foruma, i to za sve učesnike, a ne samo za građane. Na primer, eksperti vrlo često umeju da budu jako distancirani u odnosu na građane i da imaju predrasude o njihovim kapacitetima, ali su, kroz proces, bili stimulisani da saslušaju građane, daju odgovore, razgovaraju na ravnopravnim osnovama, i u nekim slučajevima čak promene mišljenje nakon uvida dobijenih od strane običnih ljudi koji se svakodnevno u svojoj lokalnoj sredini suočavaju sa problemom o kome se govori.

    Donosioci odluka i predstavnici institucija su pozvani na sva tri participativna foruma, ali se nisu odazvali.

    Na kraju svakog foruma, građani su postavljali dva pitanja, odnosno imali dve osnovne brige: da li će participativni forum imati ikakvog efekta (unapred pretpostavljajući da neće, a na osnovu odnosa koje su već prethodno pokazali predstavnici vlasti svojim nedolaskom), i sa druge strane, da li će događaj biti zloupotrebljen da se legitimišu neke već unapred donete odluke. Ovakav strah od instrumentalizacije kod građana je razumljiv, imajući u vidu sva njihova prethodna iskustva.

    Za kraj, važno je dodati, da će se u narednim danima, u zajedničkoj organizaciji Ministarstva prostora, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, održati i prvi forumi posvećeni kreiranju predloga politika u oblasti socijalne zaštite. Navedeno govori o tome da postoji širok spektar tema na koje se, uz različita prilagođavanja, mogu primeniti deliberativni mehanizmi. Zbog toga verujemo da su oni jedan od osnovnih načina na koje se građani u budućnosti mogu direktno uključiti u donošenje odluka koje su važne za njih.

    Reforma političkog sistema

    Građanske skupštine u Valjevu i Beogradu (primer iz prakse)

    Građanske skupštine u Valjevu i Beogradu (primer iz prakse)

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    Institut za filozofiju i društvenu teoriju je u novembru 2020. godine organizovao prve dve građanske skupštine, ne samo u Srbiji, nego i u čitavom regionu. Na taj način, Institut je postao pionir na ovim prostorima u oblasti organizovanja deliberativnih formi mini javnosti, kao ključnih instrumenata deliberativne demokratije.

    Prva građanska skupština organizovana je u Beogradu, na temu urbanog planiranja u gradskom centru. Debatovalo se o tome da li bi trebalo proširiti pešačku zonu, koja trenutno postoji u Knez Mihajlovoj ulici i na Trgu republike, i na širu teritoriju koja obuhvata Vasinu i okolne ulice. Druga skupština je sprovedena u Valjevu, i ticala se zagađenosti vazduha, kao akutnom i uvek aktuelnom problemu sa kojim se ovaj grad suočava.

    U obe građanske skupštine je učestvovalo po 40 građana. Ni u jednom slučaju nismo imali potpuno nasumično biranje učesnika, već je formiran reprezentativan uzorak (prema uzrastu, polu i sl.). Uzete su u obzir sve grupe građanki i građana koji bi mogli biti pogođeni problemom. Druga stvar koja je razlikovala ove dve građanske skupštine od klasičnog modela je direktno uključivanje predstavnika zainteresovanih strana u sam proces. To su uglavnom bili predstavnici lokalnih pokreta i inicijativa, koji su se zalagali za međusobno suprotstavljena rešenja. Dodatno, uključeni su i drugi relevantni akteri koji bi mogli biti zainteresovani za rešavanje datih problema na jedan ili drugi način.

    Građanske skupštine su organizovane u okolnostima veoma loše zdravstvene situacije usled pandemije virusa COVID-19, što je onemogućilo da sve bude realizovano fizički, pa je ceo proces sproveden online. Zahvaljujući dobro osmišljenoj podršci koju smo imali, sve je u tehničkom smislu ipak funkcionisalo savršeno.

    Proces sprovođenja građanskih skupština zahteva jaku ekspertsku komponentu u smislu poznavanja, planiranja i vođenja procesa. Vrlo je važno da se eksperti ponašaju neutralno, jer se pitanja mogu postaviti na različite načine, tako da se kroz njih sugerišu odgovori. Isto tako, i materijali mogu da se pripreme na sugestivan način, tako da se ne stimuliše otvoren razgovor, već izjašnjavanje za jednu ponuđenu opciju, a da sve to bude pod okrinkom nekakve „nezavisnosti“. Eksperti moraju da planiraju proces od početka.

    U našem slučaju, eksperti su na početku identifikovali različite pozicije koje se tiču jedne i druge teme. Šta konkretno zagovara, na primer, inicijativa Pešaci nisu maratonci, sa jedne strane, ili inicijativa Ulice za bicikliste, sa druge strane, kao ključne dve suprotstavljene grupe? Po ovoj temi je i gradska vlast imala svoje materijale i svoju ideju, ali ona nije bila do kraja jasna i elaborirana. Dakle, identifikovan je čitav spektar rešenja koja su se pojavljivala u javnosti, i koja su u različitim oblicima prezentovana građanima.

    Kada se radi o Valjevu, identifikovana je tačna situacija u vezi sa intenzitetom zagađenja, i utvrđeni su subjekti koji bi mogli biti najveći zagađivači. Nisu postojali egzaktni podaci koliko ko od aktera doprinosi ovako lošem kvalitetu vazduha. Sve vreme se najveća debata i vodila oko toga da li su najveći zagađivači građani sa svojim individualnim kućnim ložištima, ili su to veći privredni subjekti, kao što je fabrika „Krušik“.

    U startu je 40 učesnika podeljeno u po četiri grupe. Diskusije u svim grupama su vođene od strane profesionalnih moderatora, čiji je osnovni zadatak bio da obezbede da se svi glasovi podjednako čuju. Pored grupa, građani su imali i dva panela u kojima su svi zajedno učestvovali. Prvi je bio ekspertski, gde su stručnjaci davali odgovore na pitanja povezana sa temom, a drugi je bio panel sa predstavnicima donosioca odluka.

    Kroz ceo proces se pokazalo da građani imaju kapacitet da se dobro informišu, i da adekvatno iznesu svoje stavove. Oni se osećaju osnaženim i motivisanim kada su uopšte pitani koje je njihovo mišljenje o temi koja je za njih važna. Nakon što su pročitali materijale, oni su u oba slučaja vodili vrlo argumentovanu diskusiju. Ovaj nalaz eliminiše argument koji se često javlja, naročito u društvima gde su građani dosta pasivni i apatični – da oni nisu sposobni da odlučuju. Građani su itekako sposobni da odlučuju kada im se pruži prostor, ali taj prostor mora da bude slobodan, da se oni osete slobodno.

    U tom smislu, građani su bili slobodni i otvoreni jer je proces organizovala akademska institucija, i nije bilo političkog upliva ili pritiska za opredeljivanje za neku opciju. Građanima je značilo i to što su mogli da vode diskusiju sa ekspertima, i da dobiju odgovore na pitanja koja su ih interesovala od nekoga ko ima više znanja i informacija.

    Međutim, najveći problemi su u oba slučaja nastali u panelima sa donosiocima odluka, odnosno političarima. Ovi paneli su pokazali sve slabosti korišćenja deliberativnog modela u uslovima jednog autoritarnog režima, gde ne postoji zainteresovanost za uključivanje građana u proces donošenja odluka.

    Kada govorimo o Beogradu, prisutan je bio gradski arhitekta, koji apsolutno nije imao odgovor ni na jedno pitanje koje se ticalo uređenja navedenog dela grada, već je izneo jednu opštu populističku priču koju smo već mnogo puta čuli u medijima. Pričalo se o opštem radu za interes građana, bez ulaženja u to na koji način se radi, i šta se planira u budućnosti.

    U Valjevu se predstavnici vlasti uopšte nisu pojavili, jer je zagađenje vazduha za njih osetljiva tema, na koju se ne usuđuju da govore bez odobrenja i konkretnih uputstava sa vrha. Isto tako, ekologija je tema koja je ostavljena po strani na nacionalnom nivou, i ne može se očekivati nikakav iskorak na lokalu. Učestvovao je samo odbornik iz opozicione odborničke grupe u lokalnom parlamentu, koji svakako može da artikuliše zahteve građana i o njima govori, ali ne može da utiče na to koje će odluke biti donete.

    Upravo ovakvo ponašanje političke elite obeshrabruje građane i govori im da je njihov trud uzaludan. U aktuelnim okolnostima, njih zapravo niko i ne želi da čuje i da uzme u obzir njihova rešenja.

    I pored navedenog problema, ne znači da deliberativne procese ne treba sprovoditi. Mi živimo na prostoru koga karakteriše autoritarna i nedemokratska politička kultura. To nije iznenađujuće i ne treba da nas obeshrabruje. Da bi se razvila demokratska politička kultura, potrebno je da demokratija zaživi i da, nakon pada jednog autoritarnog režima, bude tu više od nekoliko godina ili jedne decenije.

    Upravo zbog ovdašnje političke kulture, neophodno je što više koriščenja ovakvih instrumenata, za početak makar u formi eksperimenata i pojedinačnih događaja, i to od strane akademske zajednice i civilnog društva. Akteri koji dolaze iz akademske sredine i civilnog sektora moraju da budu nosioci promena, da bi do njih konačno došlo i u političkoj sferi.

    Takođe, svesni smo da trenutno postoji jako velika popularizacija deliberativnih metoda na evropskom i širem nivou, pa je to prilika i da se pojača politički pritisak da se deliberativni mehanizmi usvoje i implementiraju.

    Veće učešće građana u donošenju političkih odluka kroz mehanizme deliberativne demokratije će pomoći da se građani osnaže i da shvate da je vođenje politike u njihovim rukama, i mimo izbora koji se održavaju jednom u četiri godine. To će dovesti do jačanja demokratske političke kulture, društvenog poverenja građana i pritiska na političke aktere promene svoj način ponašanja.

    Temu omogućavanja većeg neposrednog učešća građana u politici bi trebalo da stave u fokus oni politički akteri koji su trenutno opozicija, i pretenduju da u jednom trenutku postanu demokratska vlast i vodeće političke snage. Deliberativna demokratija za njih može da bude i direktan put ka građanima.

    Reforma političkog sistema

    Stavovi građana Srbije u vezi sa participativnom demokratijiom

    Stavovi građana Srbije u vezi sa participativnom demokratijiom

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    U istraživanjima koje je realizovao Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), načelni stavovi građana o različitim modelima demokratije su mereni tako što su im ponuđena tri odgovora:

    – Svi građani bi trebalo uvek da budu aktivno uključeni u politiku (participativni model);

    – Dovoljno je da se građani bave politikom tako što će glasati na izborima i dati političarima moć da ih predstavljaju (reprezentativni model);

    – Politikom bi trebalo da se bave samo političari, a ne obični građani (apstinencija i povlačenje iz politike);

    Uprkos očekivanjima, skoro 50% ispitanika se izjasnilo za participativni model demokratije.

    Takođe, ljudi su sasvim dovoljno informisani i zainteresovani da stalno učestvuju u odlučivanju. Preko 33% građana želi da permanentno bude uključeno u procese donošenja odluka. Taj rezultat je solidan u poređenju sa drugim državama.

    Međutim, najveći problem u vezi sa participacijom tiče se percepcije njene efikasnosti. Ljudi ne prepoznaju modele putem kojih mogu da se neposredno uključe u politiku, a i za one institute za koje su čuli misle da su zatvoreni za njih. Samim tim, nema otvorenih kanala.

    Građani percipiraju da se institucije neposredne demokratije – referendumi i narodne inicijative, jako malo koriste. Narodna inicijativa ne može da nađe svoj put jer je blokira parlamentarna većina, a referendumi se održavaju isključivo kada to odgovara onima koji su na vlasti. Izlasnost na referendumu o ustavnim promenama početkom 2022. godine je bila fantastična, imajući u vidu da nije postojala kampanja, da ljudi nisu imali pojma o čemu odlučuju i da su naši birački spiskovi dosta „prenaduvani“. Zaključak je da ljudi učestvuju ako ih nešto pitate.

    Zborovi građana u mesnim zajednicama su jedini preostali institut neposredne demokratije, ali su toliko opskurni da nisam siguran da o njima možemo da govorimo u kontekstu demokratije. U poslednjem istraživanju CRTA, koje smo prezentovali pre nekoliko nedelja, oko 10% ispitanika navodi da je učestvovalo u zborovima građana, i to uglavnom u ruralnim delovima zemlje. U Beogradu i drugim većim gradovima gotovo da niko nikada nije učestvovao u ovom vidu građanske participacije.

    Rezultat je da, od ukupnog broja građana koji su zainteresovani za direktno učešće u politici, samo 14-15% njih misli da oni zaista mogu da utiču na krajnje odluke.

    Kao alternative putem kojih se može nešto ozbiljnije promeniti, oni navode izbore i alarmiranje medija.

    Na kraju, ukupno oko 10% ispitanika navodi da je na neki način aktivno u lokalnim inicijativama u svojoj sredini. Može se zaključiti da rezultat od 10% aktivnih građana uopšte nije toliko loš.

    Reforma političkog sistema

    Deliberativne forme mini javnosti – pokušaj institucionalizacije direktnog učešća građana u politici

    Deliberativne forme mini javnosti – pokušaj institucionalizacije direktnog učešća građana u politici

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    U okviru koncepta deliberativne demokratije fokus se stavlja na „deliberativne forme mini javnosti“, kao osnovni mehanizam direktnog učešća građana u politici. Varijante upotrebe ovog mehanizma su veoma slične, razlike su uglavom samo u nazivima, a kod nas se odomaćio termin „građanske skupštine“. Pored toga, postoje još i građanski paneli, participativno budžetiranje i dr.

    Deliberativne forme mini javnosti se tako nazivaju zbog toga što u osnovi sadrže proces deliberacije kao najznačajniji. Proces deliberacije se zasniva na diskusiji. Postoje tri grupe učesnika: a) građani, b) eksperti i c) političari. Pretpostavke su da građani prvo moraju da dobiju neophodne informacije o temi o kojoj se raspravlja, i da budu upoznati sa svim mišljenjima koja postoje u javnoj sferi o datoj temi. Ne postoje neutralni stručnjaci, oni su uvek opredeljeni prema nekoj strani ili nekoj hipotezi. Deliberativne forme uglavnom traju 2-3 dana (sa izuzetkom participativnog budžetiranja na lokalnom nivou u Nemačkoj, koje tradicionalno traje i do 7 dana), što znači da je građanima omogućeno da, nakon što čuju sve što je relevantno za temu, dođu na isto mesto i međusobno diskutuju, razmenjujući stavove i argumentaciju. Diskusija mora zadržati određeni nivo, da ne bi, na primer, došlo do vređanja, pa je neophodan i neki vid moderacije. Finalni deo procesa je pravljenje preporuka, gde su zajedno uključeni građani, eksperti i političari. Poslednje dve grupe obično suočavaju građane sa ograničenjima, kao što je količina budžetskih sredstava na raspolaganju. Ipak, može se reći da građani kreiraju preporuke i politike, a da je okvir dat od političara i eksperata.

    Selekcija građana koji će učestvovati se zasniva na nekom uzorku populacije na koju se tema o kojoj se govori odnosi (slučajni odabir). Mini javnost je umanjena slika čitave javnosti koja bi trebalo da se pita. U literaturi se ovakvih mehanizmi često nazivaju deliberativnim i participativnim demokratskim inovacijama.

    Deliberativne forme mini javnosti od drugih institucija razlikuje što se one formiraju ad hoc, za neko konkretno pitanje.

    Deliberativni mehanizmi mogu imati različit stepen važnosti. Ili se organizuju kao eksperiment, sa željom da se saznaju stavovi građana na neku temu, ili zaključci imaju snagu preporuka za političare, ili čak ti zaključci mogu biti obavezni prilikom donošenja odluka i kreiranja propisa od strane organa vlasti.

    Po čemu se deliberativne forme mini javnosti razlikuju od direktne i participativne demokratije? Upravo po tome što deliberacija pretpostavlja da pre donošenja odluka učesnici imaju mogućnost da se informišu i diskutuju jedni sa drugima, dok se, na primer, referendum zasniva na agregaciji preferencija koje se formiraju ranije i u egzogenim procesima (tu je veliki uticaj medija). Deliberativna demokratija insistira na endogenom formiranju preferencija, i to kroz komunikaciju i razmenu različitih mišljenja u okviru „mini javnosti“.

    Ovo je posebno važno u autoritarnim društvima, gde javna sfera ne postoji. Ne postoje slobodni mediji, građani ne mogu da čuju objektivne informacije i sučeljavanje suprotnih stavova. Kada u takvim okolnostima organizujete referendum, kao rezultat dobijete samo preslikane stavove koji se dominantno mogu čuti u režimskim medijima. Referendumi se organizuju samo onda kada to odgovara vlastima, sa unapred poznatim ishodom.

    Kada sagledamo pravila u organizaciji deliberativnih formi mini javnosti, možemo zaključiti da bi demokratija i trebalo ovako da funkcioniše. Deliberativna demokratija se, sa svojim inovativnim modelima, javlja kao odgovor na krizu klasične predstavničke demokratije.

    Istraživanja su pokazala da kroz deliberativne forme mini javnosti ljudi razvijaju toleranciju prema drugačijim mišljenjima i stavovima. Oni ne samo da bolje razumeju druge, nego bolje razumeju i sopstvene stavove. Oni se takođe neće uvek složiti, ali će prihvatiti da je i suprotan stav legitiman. Sve to je jako važno u kontekstu svetske polarizacije građanstva, što političkim elitama odgovara jer misle da će tako lakše doći na vlast ili je zadržati. Nude se jednostavni okviri, građani se drže u zoni nedostatka informacija i binarnog razmišljanja za-protiv i mi-oni.

    Mehanizmi deliberativne demokratije obnavljaju jednu političku kulturu koja se vremenom izgubila kroz sve te krize sa kojima smo bili suočeni, kao i jačanjem populizma i polarizacije. Institucije se otvaraju i uči se kultura dijaloga.

    Na ovaj način se dobijaju i kompetentnije politike, jer građani najbolje znaju šta im je potrebno, pogotovo na lokalnom nivou. Ove politike se kasnije pokazuju i lakše sprovodivim i efikasnijim. Problemi efikasnih politika postoje u svim zemljama, naročito kada se one formiraju odozgo na dole, bez uvažavanja lokalnog konteksta, a deliberativne forme mini javnosti rešavaju ovaj problem.

    Takođe, deliberativne forme mini javnosti u budućnosti mogu biti veoma korisne za donošenje mnogih dugoročno važnih i racionalnih političkih odluka. Na primer, vlast ni u jednoj državi nije spremna da donese nešto dramatičnije, a svakako neophodne mere u oblasti borbe protiv klimatskih promena, jer se može suočiti sa besom građana i gubitkom njihove podrške na izborima, dok su benefiti veoma daleki i neće se videti za vreme trajanja mandata. Sa druge strane, nasumično odabrani građani, koji su anonimni i samo su privremeni članovi neke građanske skupštine, mogu imati mnogo bolju i slobodniju poziciju za donošenje nepopularnih odluka za koje svi znamo da se pre ili kasnije moraju doneti.

    Deliberativni modeli u Srbiji još uvek nisu institucionalizovani na nivou države, niti je u bilo kom trenutku inicijativa došla od organa vlasti. Projekti organizovanja deliberativnih formi mini javnosti sprovedeni su nekoliko puta, kao eksperimenti, od strane delova akademske zajednice i civilnog društva. Za razliku od toga, postoje krajevi sveta gde su ovakve demokratske prakse institucionalizovane. U Italiji je, na primer, u nekoliko regiona obavezno formirati deliberativne institucije pre donošenja budžeta ili odlučivanja o najvažnijim lokalnim pitanjima, i propisano je da se preporuke građana dobijene ovim putem uzmu u obzir od strane organa vlasti. I Evropska Unija je, nakon 15 godina eksperimentisanja sa građanskim skupštinama i građanskim panelima, uvela obavezu da se u određenim oblastima, kao što su pre svega klimatske promene, pre donošenja odluka na nivou zajednice, morati da implementiraju deliberativne forme mini javnosti.

    Reforma političkog sistema

    Stavovi građana srbije prema demokratiji i demokratskim institucijama

    Stavovi građana srbije prema demokratiji i demokratskim institucijama

    Izlaganje u okviru Okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“

    Najviše zaključaka o stavovima građana Srbije prema demokratiji i demokratskim institucijama možemo izvesti na osnovu seta istraživanja javnog mnjenja o učešću građana u demokratskim procesima, koje već 10 godina sprovodi Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA). Ovi nalazi se dopunjuju, i dobijaju komparativnu perspektivu, pomoću rezultata nekih međunarodnih istraživanja, kao što je Evropsko društveno istraživanje, gde učestvuje i naš Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Eurobarometar i druga. Tako možemo videti kako se stvari menjaju i gde je Srbija u odnosu na druge zemlje.

    Uprkos velikom nazadovanju demokratije u poslednjoj deceniji, na veliko iznenađenje, ne menjaju se stavovi građana Srbije o demokratiji. Naše društvo, već i na osnovnim istraživačkim pitanjima, pokazuje standardnu podeljenost u pogledu podrške demokratiji ili autoritarnom obliku vladavine. Sistem se menja, ali stavovi dugoročno ostaju isti: oni se samo mogu privremeno menjati u nekim specifičnim periodima, kao što je održavanje izbora, ili neka trenutna kriza.

    Međutim, osnovni problem je u tome šta građani danas shvataju kao demokratiju i autoritarni sistem. Ovo pitanje je veoma kompleksno. Većina njih, čak i oni koji navode demokratiju kao najbolji oblik vladavine, pod ovim pojmom podrazumevaju minimalni model – postoje stranke, postoje kakvi-takvi izbori, i onaj ko je pobedio vrši vlast u naredne 4 godine, do sledećih izbora. Pitanja poput onih da li su izborni uslovi ravnopravni, da li se vlast drži institucionalnih ograničenja, da li se poštuju ljudska prava, i uopšte šta se događa između te četiri godine, za njih su manje važna.

    Ono što je takođe zanimljivo je da ni oni koji podržavaju autoritarizam nisu sasvim protiv demokratije. U istraživanjima najveća grupa ispitanika, oko 30 posto, podržava neki vid kombinacije demokratije i autoritarizma, odnosno „demokratiju sa čvrstom rukom”, a to je ono što imamo danas u Srbiji (aktuelni oblik vladavine u Srbiji se najčešće karakteriše kao izborni autoritarizam ili hibridni režim). Primetna je tendencija da tokom poslednjih godina ova grupa raste.

    Institucije reprezentativne demokratije – izbori i parlament, takođe beleže stabilne procente (ne)poverenja. Preko 30% građana ima vrlo negativno mišljenje o izborima. Smatraju da izbori nisu slobodni i pošteni i da dolazi do masovne krađe na izborni dan. Po tom pitanju postoji jasna politička polarizacija. Glasači opozicionih stranaka nemaju poverenja u izbore, dok oni kojima su bliže partije na vlasti daju pozitivne ocene izbornom procesu.

    Građani uglavnom ne razumeju izborni sistem. Naše akademsko-političke debate o poželjnim izbornim sistemima za Srbiju i analize sistema koje postoje, na primer, u Hrvatskoj i Sloveniji – ništa to ne dopire do građana. Većina učesnika u istraživanjima navodi da je u Srbiji već na snazi većinski izborni sistem.

    Sa druge strane, ljudi žele da glasaju za pojedince. Ne dopada im se što trenutno glasaju za liste i što nemaju uticaja na to ko će biti njihovi predstavnici. Ipak, oni nisu dovoljno informisani i nemaju preference o tome kako bi nekakav novi izborni sistem trebalo da izgleda, i ponuđene varijante, od većinskog do proporcionalnog sistema sa direktnim glasanjem za kandidate, im ništa ne znače.

    Stavovi građana o parlamentu su katastrofalni, i po tome kako se kreću iz godine u godinu, i kada ih uporedimo sa situacijom u ostalim državama, čak i u okruženju. U ovom slučaju nema prevelike polarizacije među biračima vlasti i opozicije, jer kod svih preovlađuje negativan sentiment. Neki fundamentalni razlozi za to su: narodni poslanici koriste parlament za obračun sa političkim protivnicima umesto da rade u interesu građana, zastupaju interese stranaka a ne birača i svojim ponašanjem narušavaju ugled Narodne skupštine. Takođe, građani smatraju da poslanici nisu dostupni i responzivni, i da, kada bi im se obratili, ne bi dobili odgovore od njih. Značajan deo ispitanika navodi i da im smeta to što parlament nije efikasan u nadzoru vlade. Ovo nam govori da među stanovništvom postoje očekivanja da najviše zakonodavno telo ima određene uloge osim da bude protočni bojler za usvajanje inicijativa izvršne vlasti, ali da je problem u tome što izabrani predstavnici ne rade svoj posao.

    Nedostatak poverenja u parlament je fundamentalni paradoks, zato što je to institucija koja je najbliža građanima, a oni prema njoj imaju najlošiji odnos. Sve druge institucije, od predsednika republike, vlade, pojedinačnih ministarstava, sudova, pa i nezavisnih agencija, za koje ljudi uglavnom ni ne znaju šta su, imaju veći ugled od Narodne skupštine.

    Dodatni element je da ljudi imaju nešto bolji odnos prema lokalnim parlamentima. Skupštine gradova i opština su bliže građanima (oni često i lično poznaju neke od odbornika), i manje su polarizovane nego što je to slučaj na centralnom nivou. Mogući razlog za to je što one nisu u centru političke borbe.

    Reforma političkog sistema

    Da li je veće uključivanje građana u donošenje političkih odluka rešenje za krizu demokratije?

    Da li je veće uključivanje građana u donošenje političkih odluka rešenje za krizu demokratije?

    „U vremenima kada je demokratija u Srbiji i na globalnom nivou u krizi već preko jedne decenije, omogućavanje građanima da razumeju procese donošenja ključnih političkih odluka i da u njima učestvuju je jedini način da se povrati izgubljeno poverenje u demokratske institucije i mehanizme“, zajednički su zaključili učesnici okruglog stola „Mehanizmi participativne demokratije kao odgovor na krizu demokratije u 21. veku“, koji je organizovala Fondacija za liberalnu praktičnu politiku.

    Vujo Ilić, istraživač organizacije CRTA, na početku je predstavio rezultate poslednjih istraživanja javnog mnjenja u pogledu stavova građana prema demokratiji i njihovog učešća u demokratskim procesima: „Uprkos velikom nazadovanju demokratije u poslednjih više od deset godina, na veliko iznenađenje, ne menjaju se stavovi građana o demokratiji. Naše društvo je standardno podeljeno u pogledu podrške demokratiji ili autoritarnom obliku vladavine. Međutim, osnovni problem je u tome šta građani danas shvataju kao demokratiju i autoritarni sistem. Značajan deo onih koji biraju demokratiju kao najbolji oblik vladavine, nju doživljavaju u minimalnom smislu. Demokratija je ako postoje stranke, ako postoje kakvi-takvi izbori, i ako onaj ko je pobedio vrši vlast u naredne 4 godine, do sledećih izbora. Pitanja poput onih da li su izborni uslovi ravnopravni, da li se vlast drži institucionalnih ograničenja i da li se poštuju ljudska prava, za njih su manje važna. U istraživanjima najveća grupa ispitanika, oko 30 posto, podržava neki oblik kombinacije demokratije i autoritarizma, odnosno demokratiju sa čvrstom rukom, a to je ono što imamo danas u Srbiji.“

    Omogućavanje građanima da više i direktnije učestvuju u političkim procesima u te četiri godine između izbora bi svakako doprinelo povećanju poverenja u demokratiju i povećanju očekivanja od nje. Međutim, Irena Fiket, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, izrazila je skepsu u pogledu dometa i stvarnih namera kada je u pitanju koriščenje tradicionalnih mehanizama direktne demokratije, kao što su referendumi, u autoritarnim režimima:„Kada u autoritarnim društvima, gde ne postoje slobodni mediji, gde se ne može doći do informacija i argumenata sa više različitih strana, i gde ne postoji slobodna javna sfera, organizujete referendum, kao rezultat dobijete samo preslikane stavove koji se dominantno mogu čuti u režimskim medijima. Referendumi se organizuju samo onda kada to odgovara vlastima, sa unapred poznatim ishodom.“ Zaključak je da demokratski i kritički orijentisani akteri u Srbiji mogu da ostvare najveći efekat u smislu uključivanja građana u politiku tako što će sami, nezavisno od državnih mehanizama, inicirati korišćenje inovativnih modela participacije, poput organizovanja formi deliberativne mini javnosti.

    Jedna od najprimenjivanijih formi deliberativne mini javnosti su Građanske skupštine. U Srbiji su, u organizaciji Laboratorije za aktivno građanstvo pri Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, u Valjevu i Beogradu nedavno organizovane prve dve Građanske skupštine, pa je o tome govorila direktorka IFDT Gazela Pudar Draško. Same skupštine su prošle veoma dobro, mada je svakako građane koji su učestvovali u oba slučaja razočarala komunikacija sa predstavnicima vlasti, i način na koji oni tretiraju njihove zahteve: “Iako je to jedan veliki problem sa kojim ćemo se suočavati svaki put u bliskoj budućnosti kada budemo pokušali da nateramo donosioce odluka da slušaju građane, to ne znači da ovakve procese ne treba sprovoditi. Upravo zbog političke kulture u kojoj živimo, potrebno je što više ovakvih instrumenata i što više eksperimenata i događaja u organizaciji civilnog društva i akademske zajednice. Deliberativna demokratija u poslednje vreme doživljava popularizaciju i na evropskom nivou, pa shodno tome postoji prostor da se stvori politički pritisak da se takvi mehanizmi usvoje i da se implementiraju.”

    Jovana Timotijević iz Ministarstva prostora je govorila o nastojanjima njene organizacije da se, kroz organizovanje deliberativnih foruma, deliberativne forme mini javnosti primene i na neke druge sfere, poput kreiranja urbanističkih planova. Istakla je prednosti inovativnih u odnosu na klasične modele participacije: “Kada govorimo o oblasti urbanističkog planiranja, tu pre bilo kakvog usvajanja već postoje obavezne forme participacije građana. Međutim, ta participacija je na nivou informisanosti i konsultacija, tu nema stvarnog partnerstva. Zatim, informisanost građana o prilikama kako mogu da učestvuju je vrlo niska. Na kraju, nedostatak materijala i podataka, kao i uputstava o tome gde se može saznati više o temi o kojoj se odlučuje, podstiče stav građana da oni nemaju dovoljno znanja da bi na ozbiljan i aktivan način učestvovali. Upravo suprotno, kroz održavanje naših deliberativnih foruma uvideli smo da su građani pretežno kompetentni i da razumeju lokalne i urbanističke probleme.”

    Odbornica u Skupštini grada Beograda i članica Ne davimo Beograd, Natalija Stojmenović, istakla je da organizacija kojoj pripada već primenjuje brojne participativne prakse u svojim unutrašnjim procesima i komunikaciji sa članovima: “Najbitniji proces, koji je za nas bio i najveći izazov, jeste bilo formiranje liste za izbore. Ne u kontekstu toga da je preveliki broj članova želeo da dobije pozicije, kao što je to možda slučaj u drugim partijama, nego suprotno, u smislu ohrabrivanja ljudi da se kandiduju za poslanička i odbornička mesta. Naši ljudi veoma ozbiljno shvataju svaku odgovornost koju preuzmu, a ako se posao predstavnika građana obavlja ozbiljno, tu postoji jako veliki obim dešavanja. Participativni mehanizam u formiranju lista se sastojao u tome da je svaka teritorijalna i tematska grupa u okviru Ne davimo Beograd imala pravo da predlaže i odlučuje o broju kandidata, i glasa za izbor konkretnih kandidata. Postojalo je pravilo da broj muškaraca i žena na svim listama mora da bude isti.”

    Da je za opozicione partije najveći problem da motivišu građane i pasivne članove da se aktivnije uključe u politički život, smatra i predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović: “Slabo učešče građana u bilo kakvim participativnim procesima i političkim strankama, ne samo u smislu brojnosti članstva ili pukom aktivizmu, već pre svega upravo u želji da se preuzme odgovornost, da se bavi politikom i učestvuje u donošenju odluka, nije samo posledica toga što su političke stranke i pokreti loše organizovani, što je često slučaj, već je i posledica jedne strahovite kampanje antipolitike koja se vodi poslednjih godina. Čak i kada su bili organizovani masovni protesti, glavna poruka je bila – ovo nije politički protest i mi nismo političari. To je jedna kampanja koja šteti društvu a koristi aktuelnom režimu, i ne treba je legitimizovati je i u njoj učestvovati.”

    Donošenje političkih odluka i vođenje politike jeste u rukama građana i mimo izbora koji se održavaju jednom u četiri godine. Kroz procese deliberativne demokratije građani postaju svesni toga i zato je jedan od naših najvažnijih zadataka omasovljavanje takvih procesa. To je put za širenje demokratske političke kulture koja će dovesti do porasta socijalnog i političkog poverenja građana, većeg pritiska na političke aktere i, samim tim, do postepene promene autoritarnog modela. Samim tim, za demokratski orijentisane političke aktere, koji pretenduju da sutra budu donosioci odluka, ovo je put ka građanima i osvajanju njihovog poverenja.